Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

327

ГРАБАНСКИ ЗАКОНИК КАО ОДРАЗ НАШИХ ДРУШТВЕНИХ ОДНОСА

зиром на однос снага у друштву. Y овој фази живота довољна су она ограничена и правый режим који посхоје у вези с правом коришћења, а то су: прво, да социјалисхичко правно лхще не може да отуђи погон који поседује као целину; друго, да социјалистичко правно лице може да употреби средства добијена за једно отуђено основно средство само за набавку другое основног средства; треће, да средства која преостану после ликвидације социјалистичког правног лица припадају друштвено-политичкој заједници (општини) на чијем подручју ce излазило социјалистичко правно лице. Предубеђење о социјалистичким правним лицима огледа се у томе што се недовольно схватају улога и знача] ових лица као основног фактора који друштву даје социјалистички характер па се у први план ставља улога друштва, у ствари државе, партије и других фактора- Ово предубећење потиче из периода административное социализма, из времена кад je држава била основни чинилац друштвено-економског устројства социјализма, па и социјалистичких правних лица, и то не као самосталних субјеката него као делова државног апарата. Међутим, социјализам се не може замислити без постојања социјалистичких правних лица било као делова државног апарата било као самосталних, недржавних организацја. Па ако су главни носиоци социјашзма социјалистичка нравна лица, зашто им онда не признати право својине на стварима које поседују, јер та својина не може имати други карактер него друштвенн, социјалистички. ПредубеВење о везивању својине на стварима које поседују соцнјалистичка правна лица за друштво а у ствари за државу, огледа се у томе што се својина на тим стварима, бар појмовно ако не и правно, жели да веже за друштво. То je такоВе остатак времена кад се држава појављивала као субјект друштвене (државне) својине. С правом се може поставите питање: зар није могуће да својина припада субјектима који представљају основне носиоце социјализма, тј. социјалистичким правним лицима, па да има социјалистички карактер, аналогно робовласничком, феудалном и буржуазном друштву, у којима je својина y првом реду припадала робовласнику и феудалцу и припада капиталисте, па je имала робовласнички, феудални и има капиталистички (буржоаски) карактер. Ако друштвена својина ни појмовно ни правно не би била везана за друштво (државу, друштвену организацију) него за социјалистичка правна лица, то не значи да би друштво изгубило сваку везу са овом својином. Оно би, сем законодавним путем, о чему je раније било речи, ову везу успостављало и преко сарадње и помоћи социјалистичким правним лицима, као што у основи буржоаска држава успоставља везу с приватном својином преко сарадње и помоћи капиталистима, на које се ослања, или као што су то чинили други типови држава ослањајући се на субјекте који су оличавали одговарајући друштвени систем. Завршавајући излагање о друштвеној својини и грађанском законику, сматрамо за потребно да напоменемо да су досадашња правна решења у вези с друштвеном својином, макар у нечему и противуречна, ипак у суштини одговарала потребама живота. Друкчији закључак не дозвољава чињеница да je наше социјалистичко друштво од настанка до данас стално