Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

332

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Имајући у виду напред речено, поћи ћемо од признања раднику права заједничке својине на плодовима рада као правно исправнијег решења. Признање таквог права погодовало би раднику, јер би уклонило релативну отуђеност радника од произвола рада, каква данас постоји. Наиме, данас производ рада радника припада радној организации, а радник од ње има право да потражује одређен део после опредељења по правилима о расподели дохотка. Међутим, признагье раднику права заједничке својине на плодовима рада није могуће због бројних тешкоћа, а нарочито због последила које би наступиле. Навешћемо само неке од них. Прво, поставило би се питање шта се подразумева под плодовима рада: све оно што радник оствари својим радом, дакле, оно што узима друштво (држава), оно што остаје радној организацији и оно што он добије, или само неки од ових делова плодова рада и који. Није свеједно које he ce решење прихватити. Ако се под појам плодова рада подведе све оно што радник оствари, окда то значи да je радник власник и онога дела произвола његовог рада који узима друштво у лицу државе. На плану граЬанског права то значи да радник као власник може али не мора да Aâ одреБени део произвола свога рада друштву. Ако би однос измеБу државе и радника био поставлен на ову платформу, то би значило да би држава требало сваке године од сваког радника, или у најболем случају од сваког радног колектива, да тражи пристанак да би узела део произвола, а радник им радни колектив би могао да одбије или прихвати захтев. Y таквим околностима друштвени жггвот у нашој земли био би преплавлен зборовима на којима бн чланови радних колектива расправляли и одлучивали да ли да уступе држави део производи свога рада. Ако би пак држава иступила са империјумом и одузела део производи рада појединцу и радним колективима у случајевима кад они не желе да део произвола рада дају држави, онда би држава с граБанскоправног терена прешла на јавноправни. Y очима радника и радних колектива та бн њена мера изгледала као негирање и узурпација њиховог субјективног права својине, као што такав захват државе у прнватну својину изгледа приватном власнику. Je ли пробитачно да држава у овој фази живота друштва доведе себе у ситуацију да се нагаВа са поједннцима или, у најболем случају, са по j единим радним колективима у погледу средстава којима треба да задоволи ошпте друштвене потребе и да, у случају кад те потребе нису сагледане, врши сталну експропријацнју нечије својине. Мислимо да нијеДруго, признавање раднику права заједничке својине на плодовима рада представляло би претварање својине која има друштвени характер у групну, а тиме у приватну својину. Наиме, ствари које поседују социјалистичке радне организацпје би временом постяле заједннчка својгша трупа саставлених од оних који раде или су радили у појединим радним организацијама. Тиме би ова својина добила карактер приватне својипс одреБене груше луди. Треће, за случај признана заједннчке својине на плодовима рада дошло би до стапања ове својине и имовине радне организације. Радна организација би постала приватноправни субјект, приватноправно лице као ор-