Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

197

ПРИКАЗИ

je Шваб (Schwab) довео до својих крајњих консеквенци. Одговор je у знаку позива на поврахак теоријама ко je у проблематици предмета спора нису кидале везу процесног права са матери јалним, а ко je као да су последњих деценија биле потиснуте дуалистичким методолошким приступом овом проблему. Становиште да je (материјално)правни однос предмет спора и мериторне одлуке, спроведено у овом делу до закључака који са позиција владајуће догматике могу изгледати неприхватљиви: одбијање делимичне тужбе има значај правноснажног утврВења да повериоцу-тужиоцу не припада ни остатак; усвајањем захтева делимичне тужбе не утврВује ce неоспориво да тужиоцу припада цео износ, али ce правноснажно одлучује да noсто ји основни однос из кота он своје право изводи; ако je одбијен захлев за плаћање камате, онда je коначно утврђено и то да тужилац нема право ни на главницу, јер питање постојања тог права није претходно пихане, него предмет спора (стр. 413. и 414). Указујуђи на енглеску установу estoppel of record or quasi of record (by res judicata), аутор истине да делимична тужба има само онда свој смисао ако она, изузев питана величине спорног износа, обухвата цео спорнн однос. За садржину одлуке по тужби за осуду на чинидбу, правна последица и основни однос образују нераскидиво јединство смисла. Мисао нам изгледа привлачна, и за нас она представља потврду сумни у целисходност правила по коме се правноснажан одговор на питане постојања условл>авајућег основног односа може постићи само инцидентном (прејудициелном) тужбом за утврђење (чл. 175. ст. 3. ЗПП). Објатнене да такво уређене одговара принципу диспозиције, тешко може да задовољи. Тврдити да тужиоцу који такву тужбу не подноси, није никад стало до правноснажног цтврђења основног односа, значи још једдом жртвовати реалност за љубав категорија. Принцип диспозиције je овде очигледно формалистички схваћеи. Остају, међутим, извесне сумње које ce тичу стварне надлежности. (Збир периодичних чинидби из основног односа може да прелази границу прописану за стварну надлежност за спор о једној чинидби чл. 36. и 37. ЗПП). Па ипак, овај аутор везивање предмета спора за матер ијално право није отерао у крајност, што се најбоље види у излагањима о множини тужбених захтева. Аок се Лент (Lent) напреже да своје материјалноправно учење и овде изведе са потпуном доследношћу (па макар и по цену апсурдних практичних резултата), дотле проф. Брунс на овом питању ослобоВава појам предмета спора од материјалног права и даје превагу једном чисто процесном појму тужбеном предлогу. Доминантан положај тог предлога у процесном праву не допушта да се плуралитет захтева прихвати у случају у коме се иста правна последица изводи из разних догаћаја, или из истог догаВаја применом двају или више правних становишта (стр. 204). Анализа појма судијског уверења доводи писца до закључка којн нам се чини једино могућ. Извесно je да се овде не ради о субјективној представи вероватности или субјективном мишљењу. Али, исто je тако тачно да се тим појмом не може обухватити ни објективна истина, која, као категорија на историјском плану, не може бити постигнута. Судијско убеђење може бити схваћено само као један, на премисама заснован, лудски суд, (у филозофском смислу речи) о истини чињеиичне тврдгье. Тиме се убеђење спушта на ранг вероватности. Овај суд je разапет (gespannt) измеВу конкретних могућности утврВења истине с једне стране, и задатка суда да одлучи на подлози једног чињеничног стања (стр, 273). Аутор указује на устаљени став науке у скандинавским зсмљама, да судијско уверење нијансира (извесно, очевидно, вероватно, мало вероватно, вероватније него супротно). Степеновање je од практичног значаја за могућиост побијања. УбеВење je тешко напасти. Обратно, против једног одрећеног степена вероватиоће може се са успехом војевати аргументом да доказни разлози говоре за један виши или нижи степей. Питање, пак, који