Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

199

ПРИКАЗЫ

ва, која се састоји y грађанској одговорности или у нестанку неког другог права (на пример, права на поншптај правног посла или на развод брака). Санкција у процесноправном смислу je неодвојиво повезана са појмом правые заштите и изражава се кроз државну принуду, ко ja се утврђује актом државне власти. Taj акт једнострано обвезује нарушител>е права. Зато je грађанска парница однос власти и потчињености, док грађанскоправна санкдија значи настанак једног новог грађанскоправног односа. Најбољи доказ да се ради о два појма треба видети у томе што се грађанскоправна санкдија не сме оствариваги друкчије него кроз грађански поступак у коме се примењује процесна санкција (стр. 25). Друго ошпте обележје те санкције треба видети у томе што њу утврђује трећи субјект, који не учествује у правном односу у коме je дошло до повреде права. Тај субјект je незаинтересован у исходу спора, и по томе се грађански процес разликује од самозаштите, на којој се аутор врло кратко задржава. Најзад, санкција коју грађански процес обухвата, састоји се у томе што се она остварује у једном поступку који закон предвиђа и који се по својим принципима разликује од других поступака (стр. 25. и 26). Y погледу процесноправног односа, проф. Сталев je плуралист: не постоји један, него више односа, који образују целину. Право на правку заштиту и дужност да се заштита пружи образују процесноправни однос између лица које тражи заштиту и противзаштитног органа. Овлашћење да се наложи санкција због нарушена права, и дужност да се санкција трпи, образују садржину процесно-правног односа између правозаштитног органа и лица према коме се граней заштита (стр. 34). Аутор одбацује Голдшмитово схватање процеса, са општим закључком, да порицатье постојања процесних права и дужности представља по својој суштини проповедање судијске самоволие (стр. 33). (Треба приметши да схватање процеса као правног положа) a није наишло ни на при) ем у науци капиталистичких земаља). Овакав став, међутим, не значи и статичан карактер процеснопоавпих односа. Напротив, аутор подвлачи њихову динамгтчку природу. Упркос развоју, процесноправни однос оста je истоветан. Процесна права и дужности чине јединство циља (стр. 35). Поред односа суда са странкама, постоје и односи у којима према суду стоје сведощг, вештаци и други учесници поступка. Аутор исправно истине да између ових субјеката и странака постоји квалитативна разлика. Процесноправни односи тих других учесника имају помоћни карактер. Та лица су сарадшщи суда, а не и субјекти заинтересовани у питању заштите. Процесноправни однос се оштро разликује од матери)алноправног. Централна улога суда даје оном првом јавноправни карактер. Он je, дал>е, секундаран и има само унутрашгьи проиесни знача). Најзад, он je временски ограничен, пролазай. Настао из потребе за правном заштитом, он се гаси кад тој потреби буде удовољено (ст. 37). Према изложеном, ауторово, схватање процесноправног односа врло je слично схватању савремене совјетске науке. Доследно социјалистичком схватагьу грађанског поступка, проф. Сталев узима да дисяозитивне норме у том поступку не постоје. Што се тиче процесних уговора, они су допуштени само уколико их сам закон предвиВа као могућие. Сагласне изјаве странака у поступку немају смисао уговора, него подударних једностраних радњи, адресованих на суд (стр. 41). (Исто и Позиић, ГраВ. проц. пр., № 270). Право на тужбу je једно од питања коме je проф. Сталев поклонно особиту пажњу. Писац пре свега указује на то да je ово питање врло спорно и да je најтешње повезано са политичком идеологијом. Но, појам права на тужбу има велики значај и за правку догматику, пошто заузима централно место у парничном поступку (стр. 145). Писац не прихвата савремену варијанту апстрактног права на тужбу, која je у науци капиталистичких земаља владајућа и упушта се у анализу различитих схватања совјетске науке. Мислимо да та анализа спада у најбоље стране ове књиге. Аутор се у почетку осврће на теорију по којој право на тужбу