Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

18

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

итд. (!) Исказ сведока који се односи само на поједине читьенице из живота окривљеног, има тај ыедостатак да место стварања пред ставе о једном процесу даје само изоловане чинешще ко je као такве могу бити погрепшо интерпретиране, или указују на неке манифестацпје чији je значај тешко одредити. Помоћу тих сведоџби долази се до констатације неких поступака у спољњем свету, али не и до откривања оног што стоји иза них у човеку, и што им je прави узрок. ( 2 ) Испитивање у вези са личношћу окривљеног, без обзира на средства помоћу којих се врше, дају материјал за једну сасвим релативну дијагнозу стања окривљеног и још релативнију прогнозу његовог будућег владања. То природно не значи да ова испитивања треба напустити, већ само да у њихову оцену треба унети потребну обазривост и увек нмати пред очима релативност њихове вредности. 3) Испитивање личности окривљеног врпш се ради адекватног избора врсте казне односно адекватног одмеравана казне. Видели смо колико су скромне могућности испитивања личности окривљеног. Треба истаћи да су исто тако скромне правне могућности да се резултати испитивагьа личности окривљеног потпуно искористе. Мотућности индивидуализације приликом изрицана пресуде су у ствари знатно мање него што се обично замишља. Инднвидуализација приликом изрицана пресуде се обично своди на ослобођење од казне или одлагане извршења изречене казне, или у оцени потребе изрицања факултатнвних споредних казни или мера безбедности. Најважнији облик индивидуализације, избором врсте санкције мање долазе у обзир, с једне стране због ограничена постављених у закону, а с друге стране што су врсте казни малобројне, а у колико су у ггитању казне лишена слободе због тога што се у многим законодавствима не разликују битно између себе. Тежиште индивидуализације пребачено je зато у неким законодавствнма у фазу извршена. То je нарочито широко остварнвано у погледу васпитних мера према малолетницима. Законодавац je у погледу индивидуализације у току извршена казне показао много мане ширине него код васпитних мера и та je резервисаност разумљива. 4) Утврђивање стана личности окривљеног формално je акт суда. Поставља се питатье у којој je мери то утврђиване занста акт суда. Рсално гледано, стварна улога суда je ту веома ограничена. Суд непосредно ради веома мало. Y питану су сложена, обимна и дуготрајна истраживана, која се по правилу не могу вршити непосредно, не само онда кад се хражи

(I) Jean Lebret; »Les observations lentes « y »Recueil d'études en hommage à M. Louis Ilugueney « Paris 1964.

(2) Тешкоћа je и у томе што нека законодавства не дозвол>авају сведочки исказ о судовнма вредности, оценама и утисцима, яако се од тога све чешће одступа. Но тешкоће не потичу само из законске забране. Сведочење о овнм околностима je деликатно и тамо где je дозволено.