Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

367

СУДСКА ПРАКСА

о правима и обавезама граЬана ако би се решавало на подлози претпоставки и вероватних чшвеница, без могућности да странка учествује у поступку о ствари која се ње тиче, или ако би, рецимо, орган могао по свом нахођењу да поништи, укине или измени и правоснажно решење којим je странка стекла неко право. Пракса врховних судова ту je била чврста и доследна, а то je било потребно да би се из управне праксе, пре свега, уклониле теже повреде основних начела, а потом постепено обезбеВивала њихова све потпунија примена. Ова правилна оријентацнја судске праксе у управним споровима, најбоље ће се сагледати макар и најкраћнм указивањем на интенције судске праксе којима се обележава тај нимало раван и лак пут остваривања законихости. Y управној пракси границе важеньа 3¥П-а су и прошириване изван управних ствари, шхо je имало за последиду доношење ншптавих решења, или су сужаване, чиме су поједине управне ствари неправилно усмераване на редован судски пут. Судска пракса обилује упечатљивим примерима за то. НеодреБеност појма управне ствари и појма јавног овлашћења доприносе тим дилемама и колебањима управне праксе. У оквиру начела законихости судска пракса je одиграла нарочито значају улогу у погледу гьеговог учвршћивања и код доношења решења на основу слободне оцене. Ту je судска пракса наишла на распрострањено, сасвим погрешно схватање овлашВења које je органу дато у решавању по слободној оцени. Наиме, мнош органи су сматрали да их дато овлашћење за решевање на основу слободне дискреционе оцене ослобаВа и обавезе за воВегье поступка, у циљу утврђивања чињеница, па су непосредно приступали избору обично за странку негативне алтернативе, у ком смислу су доносили решење, без претходно спроведеног поступка. Инструктивиим дејством судске праксе управпа пракса je углавном ослобоВена тих погрешних схватања овлашђења у решавању по слободној оцени. МеВутим, за органе je и даље тешкоћа то како да поступају да би задовољили одредбу „да решеље мора бити донего у границама овлашћења и у складу са цилем у коме je овлашћење дато". И судска контрола правилности примене ове одредбе, ко ja има посебан значај, такоВе наилази на тешкоће и њена мерила у том погледу још нису довољно изграВена. Ранија управна пракса била je много више оптерећена повредама начела матери јалне истине, што довољно показује ондашња судска пракса. Стање се у том погледу знатно поправило, али те повреде се и сада срећу, што се види и из скорије судске праксе. На пример, цресудом Врховыог суда Србије Y. бр. 11023/59. од 3. 3. 1960. поништено je решење допето на подлози вероватних чињеница. Није усмаљен случај да je надлежни орган, који je путем правые помоћи прибавио потребне податке преко замољеног органа, своје решење засновао на оцени тих података од стране замољеног органа, уместо да их сам цени као надлежни орган (пресуда Врховног суда Србије Y. бр. 9210 од 25. 11. 1961). По ) едини органи, нарочито органи социјалног осигурања, поискад, уместо налаза и мишљења прописане стручне комисије о чигьемицама одлучшш за доношехье решења, прибављају мишљење стручног појединца и