Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

368

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

на xoj подлози доносе решење. Решење донето у једном таквом случају поништио je Врховни суд Словеније својом пресудом коју je, одбивши жалбу туженог органа, потврдио Врховни суд Југославије својом пресудом Уж. бр. 5789/64. од 26. 6. 1964. Тош у одредЗама ранијих закона о народним одборима ннсистирало се на пошховању начела саслугаања схранке, које je ЗУП уврсгио у ред основних начела. Ранија управна пракса обиловала je кршењем тог начела. Судска пракса je ту изврпшла снажно дејство, тако да je сад знатно смахьен број поништавања решења због повреде тог начела. Судска пракса je вишеструко инструктивно деловала да се то начело не задовољава простим саслушаньем странке, да оно значи њено пуно и неометано учешће -у испитном поступку, да се не ограничава на првостепенн поступай, него подједнако важи и у жалбеном поступку кад другостепени орган допухьава испитни поступай, као и у испитном поступку обнове. Y погледу оцене доказа имала je судска пракса да крчи и осветљава многе путеве у управној пракси. Довольно je подсетити на нека устаљена становишта појединих органа да као докази о чшьегшцама у вези са радним стажом могу да послуже само искази ранијих послодаваца код којих je стаж: проведен, односно лица са којима je странка била запослена; да су органи, уместо да сами утврде чшьенице, захтевали од странке да прибави уверетьа о постојању чињеница, да су органи у поступку по службеној дужности тражили од странке доказе о непостојању чшьешща које по закоьгу повлаче обавезу, уместо да они утврде постојаие тих чињеница. Такви случајсви су сад изузетни, што не значи да у погледу оцене доказа нема више неправилности у управној пракси. Оне постоје и везане су за сложеније случајеве. Нарочито пада у очи да je, по правилу оскудно образложена оцепа доказа у образложењу решења. Надлежност. ЗУП-ом иису регулисане надлежности органа у појединим управним областима, али у њему су садржане презумативне одредбе о надлежности органа (презумпција о надлежности ошптине као основне друштвено-политичке заједнице, затим презумпција о надлежности одговарајућег органа управе друштвено-политичке заједнице, односно )ьеног органа управе за послове опште управе), које се примењују ако у посебном пропису или у материјалном проиису нису садржане друкчнје одредбе о надлежности, или би оне биле непотпуне. Како су ове супсидијарне одредбе у складу са нашим друштвено-политичким развојем и одговарају природи угфавнпх схвари, ређе je потребно посебно регулисагье надлежности за поједине области материјалним прописом којим je она уреЬена. Тако су те одредбе добиле најпшру примену и одиграле значајну улогу у правилном функционисању надлежности у управној пракси. Y данашн.ој управноЈ пракси не чује се више свакодневно, као рашгје, питање „који je орган надлежан" и сукоби надлежности нису вшне чести. Пречишћено je да скугаптина ошптине и њена поједина већа не могу решавати управне ствари из надлежности савеха и органа управе, као што ни савет општине не може да закорачи у надлежности општинског органа управе, јер све то представља поврсду функдионалне надлежности, која je такође основ за поништај решења. Ова и многа друга пита-