Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

372

АН АЛИ ПРЛВНОГ ФЛКЛЛТЕТА

доказа и података утврди право стање ствари магеријалну истину, и да, лодводеђи то под меродаван материјалан пропис, донесе одговарајуће решена. Испитни поступак се може обавити у виду успемене расправе и без усмене расправе. Неправедности управне праксе нарочито су се тицаде испитног поступка. Y рани jo j пракси, пре доношења ЗУП-а па и у првнм годинама гьегове примене, било je неправилности којима су се погайала и негирала пека основна начела, нарочито саслушање странке и материјалне истине. Било je органа који су сматрали да им je непотребна сарадња других учесника у поступку, или су je сводили на најмању меру у утврђивању материјалне истине, или пак да je то сасвим у реду да странка сазна да je вођен поступак у њеној управној ствари и да je одлучено тек кад joj се достави донето решење, које je обично садржавало штуро и непотребно образложење. Судска контрола законитости била се „ухватила у коштац" са таквом управном праксом ништећи сва решетьа донета на подлози тако спроведеног испитног поступка. Судска контрола je у великој мери увела ред у испитни поступак, тако да се данас оне трубе повреде основних начела само спорадично јављају и увек бипају уклоњене, ако je поводом них дошло до управног спора. Међутим, и поред тога што je остварен крупан напредак у вођењу управног поступка, мора се констатовати да je испитни поступак у раду многих органа оптерећен недостацима. Та значајна фаза поступка у пракси joui нема сва она обележја која joj закон даје, не изгледа ни приближно окако како je закон замишља да се складно и брзо обављају све потребне радње поступка, да се сваком учеснику у поступку омогући и да лгу се помогне да одигра своју улогу, да ту несметано дойе до изражаја и „борба лшшљења" у погледу чшьеничног стања, па да се кроз све то и на подлози свега тога дойе до правог стања ствари лгатеријалне истине као основе за доношегье рептетьа. Пре доношења 3YII-a усмена расправа je била потпуно одсутна у управној пракси. Својим првобитним одредбалга, дајући овлашћења органу да може одредити усмену расправу кад год je то корисно за разјашњење ствари, а да je обавезан да то учини по захтеву странке у стварима у којима учествују две или више странака са противним интересима, или кад се има извршити увиђај или саслушање сведока или вештака, ЗУП je само отшкринуо врата усменој расправи. Стаьье je остало непрометьено jep ce орган није одлучивао на одређивање усмене расправе, где je то зависило од његовог нахойегьа, а странке, најчешће не знајући за своје право, нису захтев за усмену расправу ни постављале. Новелиране одредбе ЗУП-а о усменој расправи, у циљу њеног афнрмисања, су пооштрене, па je сад орган дужан да одреди усмену расправу у сваком случају кад je то корисно за разјашњење ствари, а мора je одредити у стварима у којима учествују две или више странака са противним интересима, или кад се има извршити увиђај , или саслушагъе сведока или вештака. Тиме су она отшкрннута врата широлг отворена, али усмена расправа још није потпуно присугна у управној пракси.