Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

318

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

својом противправном радњом туђем лицу, одговара за ту штету и оба везан je да je накнади. Одговорыост за штету за своје радње почива на принципу кривице. Кривица одговорног лица доказује се. Кривица je, дакле, услов и основ одговорности за штету проузроковану својим радњама у нашем ојЗдпгационом праву. . -Кривицајкао један од бихних услова одговорности за проузроковану штету схвата се данас, у нас, на друга начин него што се то некад чинило. Иако кривица појмовно представља субјективну категорију, она се данас одређује према објекгивном мерилу. Y нашем облнгационом праву сматра се кривим оно лице које се у својим поступцима није понашало онако како би се у датам приликама понашао разуман и пажљив човек ( 2 ), те je због тога настала штеха туВој личности или имовини. Y Нацрту закона о накнади штете од 1961. овако je одређена кривица у члану 7: „При просуВивахьу да ли je лице које je шгету проузроковало криво, то јест, да ли се понашало како je требало, суд води рачуна о редовном току ствари и о томе шта се од разумног и пажљивог човека могло осно-, вано очекивати у датим околностима". Поставља се питање: какав би знача ј требало данас у нашем облигационом праву придавати степенима кривице злој на,мери, крајњој неиажгьи и обичној непажњи, нехату. Свакако да ово степеновање кривице не би требало данас да има онај значај који je имало у класичном облигационом праву, када се полазило од истих критеријума као и код кригичне одговорности, психичког односа извршиоца према учињеном делу. Данас се у облигационом праву односи измеВу његових учесника све више и више објективизују: води се рачуна о чувашу имовинске равнотеже ы.ихових учесника. Y материји проузроковања штете оно значи да се у имовини оштећеног лица има да успостави пређашње стање, статье пре причшьене штете. И Еацрт закона о накнади штете пошао je од тога, да при проузроковању штете својом радњом има да се накнади сва штета без обзира о којој je кривици реч ( 3 ). О степенима кривице потребно би било водити рачуна само у ситуацијама, када би требало ићи било на снижење било на повишење накнаде. Наиме, у нашем праву данас je усвојено правило да се може ићи на снижење накнаде проузроковане штете, уколико je имовно стање штеткика такво да би исплатом накнаде штете дошла у питање његова егзистенција и егзистенција његове породице, а имовинска ситуација оштећеHor je таква да му не би сметала исплата ниже накнаде. Y том случају, штетник се обавезује на исплату шоке накнаде, под условом да штету пије проузроковао из зле намере или крајње непажње. Даю\е, у тежим степенима кривице не бн се мохли имати посебни обзири према штетнику. Селх тога, у нашем облигационом праву преузето je и правило које je било познато и нашем старом облигационом праву, да кад je штета проузрокована умишљајним кривичннм делом, впсина стварне штете одреbyje се према вредности коју je ствар имала лично за оштећеника (тзв.

(2) В. др Михаиле Константиновић: Облигационо право (према белешкама оа предавања средио др В. Капор) Београл, 1957, стр. 103.

(з) В. план 2. Нацрта закона о накнади штете од 1961.