Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

641

ПРИКАЗИ

ковану више но што би то исто штетно дејство било изазвано резервним узроком. Сматрајући да се питање престигнутог каузалитета не може јединствено решити, модерно право истакло je две основне трупе мишљена, с обзиром на то какав значај нравна теорија и пракса придају резервном узроку штете: а) начелно непридавање значаја и б) придавање значаја резервном узроку штете у начелу. Гледиште о начелном непридавању значаја резервном узроку штете, најконсеквентније изражено у формудацији немачког правника Ертман-а (Oertmann), које je следила и пракса немачког Reichsgericht-a, сматра да je хипотетички узрок правно ирелевантан, било у смислу заснивања обавезе накладе, било као правна чшьешща која утиче на обим накнаде штете. Такво схватање јесте резултат аспекта посматрања целог проблема, найме присталице овог учена разматпају резервны узрок штете искљуштво на плану фактичког каузалитета. Резервны узрок штете био би правно релевантан ј едино уколико дејствује на узрочни однос између стварног узрока и настале штете, тј. ако прекида узрочну везу. Хипотетички узрок ce apriori узима као правно ирелевантан, и j едино реални каузалитет може утицати на обим накнаде штете. Међутим, иако ово гледиште начелно искључује правки значај хипотетичког каузалитета, присталице овог мишл>еlьа дају и решена која од њега одступају. Ово одступање познато je као „теопија зачетка штете”, први пут га je формулисао немачки Reichsgericht. Наиме, хипотетички узроци који потичу из интересне сфере повериоца штете (нпр. телесна предиспозиција оштећеног итд.) морају пасти на терет повериоца. Међутим, извесни немачки правници нарочито Нидерлендер (Niederländer), сматрају да оно што присталице „теорије зачетка шете третирају као реални зачетак хипотетичког узрока управо не представл>а потенцијални каузалитет штетне последице, него je реч о већ постојећем стану сманене вредности у моменту повреде, па према томе, није у питану уважаване хипотетичког узрока, већ процена стварне вредности объекта у моменту оштећења. Учење о начелном непридавану значата престигнутом каузалитету прихваћено je и у француском праву, које код питана штете и пене накнаде уважава само реални, фактички каузалитет као принцип. Изузетак постоји једино у случају кад би, по уверену суда, хипотетички узрок извесно наступио и штету проузроковао, али самостално и независно од првог узрока штетне последице. Начелно неуважаване резервног узрока усвајају и аустрјско, италијанско и швајцарско право. Сажету аргументацију овог учена дао je Еренцвајг (Ehrenzweig): „Ако je противправна радна штету стварно проузроковала, онда се одговорност, по правилу, не укида услед тога што би касније наступио неки догађај који би исту штету проузроковао био". Гледиште о начелном придавању значаја хипотетичком каузалитету полази од других аргумената у образложену уважавана правног знача) а резервног узрока. За разлику од учена неуважавана хипотетичког узрока, коje проблем правке релевантности хипотетичког узрока исцрпљује појмом каузалитета фактичке узрочности, присталице другог гледишта ово питане посматрају са гледишта појма штете и процене штетне последице. Прихватајући да су хипотетички и фактички каузалитет два различита, самостална узрочна ланца и да се могу идентификовати, тумачи овог другог схватана суштину престигнутог каузалитета не траже на плану узрочые везе него га преносе у оквир дефинисања самог појма штете. Тако се поставлю централно питане: да ли се реалним узроком проузрокавана штетна последица, после иаступана хипотетичког узрока, и даље може сматрати као штета. Проблем хипотетичког каузалитета са становишта појма штете први je формулисао Хек (Heck). По нему штета ни je промена матери јалног света већ диференција стана имовине ко ja се појављује у време утврђивања штете. Нема зато никаква разлога да се при израчуиавану ове