Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

649

БЕЛЕШКЕ

морају испуњавати, као што je то случај и код осталих хируршких операција, и о неким новим моментима који су специфични за ову врсту лекарских захвата. При томе смо истакли да легитимном извршењу трансплантације морају претходити следећи услови: да се врше у циљу унапреВења здравља, да се обављају по правилима медицинске науке, да je њихово извршење обављено од стране екипе лекара која je стручно квалификована и специјализована за извршење подухвата ове врсте и да je том приликом поштована воља пацијента, како даваоца, тако и примаоца пресађеног органа. Евентуална кривична одговорност лекара могла би да произиВе из непоштовања неког од ових услова. На крају реферата, заложили смо се за што хитније правно регулисање ових појава, а не за њихово сумпсумирање под већ постојећа законодавна решења које je савремени живот далеко превазишао. Питање наступања смрти и његов однос са трансплантацијом третиран je у реферату др Кеворкиана са једног посебног аспекта. Он je поставио питање ко je je изазвало живу дискусију: може ли се вршити трансплантација органа са лица ко ja су осу Вена на смрт? Дозвољавање оваквог решења отклонило би многе дилеме које се данас јављају, када je реч о смрти и условима који се могу сматрати доведшим доказима да je она наступила. С друге стране, чињеница да je једно лице осуВено на смрт, доказ je одлуке друштва да једном свои члану одузме живот због иегове друштвено опасне делатности ко ja je претходила доношењу овакве одлуке. МеВутим, иако би се дозволило и оправдало постојање смртне казне у регистру кривичних санкција које предвиђају позитивна кривична законодавства појединих земаља, у настојању да криминалитет сведу на најмању меру, против чега данас постоји велики број теоријских и практичних аргумената, посебно се поставља питање може ли друштво располагати телом човека, чак и оыда када je он осуђен на смрт? Реч je о људском достојанству ко je не би смело да буде нарушено ако се тежи хуманом поступању са људима, што се данас ставља на прво место, чак и онда када се ради о осуђеницима на смрт; а с друге стране, породите таквих лица требало би да имају бар право да располажу мртвим телима својих сродника. Y вези са овим питаньима, др Кеворкиан je изнео пример из своје праксе, када je неки осуБеник на смрт тражио да се његово ерце пресади једном болеснику. Y непосредној вези са овим разматрањем јесте и питање еутаназије, о чему je већ било речи. Извесно je да се у пракси срећу и да fie се сретати овакви случајеви. Није тешко замислити случај да здраво (психички и физички) лице тражи пресаВивање свог ерца некой болесном лицу у циљу спасења његовог живота. С обзиром да je у интересу друштва човеков живот највећа вредност, а он би у оваквим случајевима на страни примаоца пресаВеног ерца постојао само као могућност, док би иегова цена живот здравог даваоца, била и сувише велика, овакви би случајеви, и поред извесног етичког оправ дања, били недозвоЛ)ени ( 2 ). У Toivi смислу je на месту констатација да претходни пристанак даваоца не може дата лекару право којим сам не располаже, због тога што, осим своје добре воље нико нема право да располаже с војим животом ( 3 ). Проблем се, меВутим, може поставити и на друга начин, а то je случај узимања органа од особа које се налазе у последнем стадијуму неке неизлечиве болести, или чији се живот одржава вештачким путем. Управо се код оваквих случајева долази до проблема еутаназије. МеВутим, овде се јавља један нови моменат, а то je еврха трансплантације. Ахсо се поВе од става да трансплантација има за цил> продужене живота неког лица, онда je то уједно и основна карактеристика која трансплантацију, у односу на еутаназију, чини сасвим различитом појавом. У том смислу може наћи

(2) Б. Чејовић, Казенскоправни темел»и пресадитве ерца, Ревија за криминалистико ни криминологијо, Љубљана 1970, бр. 3, стр. 188.

(з) Ј. Гравен, сп. цит. стр. 37.