Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 01. 01. 1971., S. 88

86

АИЛЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ва око њихове производное, припали плодови који нису били одвојени у моменту настанка плодоуживања, али je без права на накнаду изгубио плодове који још нису били одвојени у моменту престанка плодоуживања, при чему су трошкови производње једних и других плодова једнаки а власншс je у време настанка и у време престанка плодоуживања исто лице). МеВугим, чешћи ће бити случај да je неко оштећен. Плодоуживалац he бита оштећен ако није затекао никакве плодове у време настанка плодоуживања, а било их je у време престанка плодоуживања; он губи не само плодове већ и право на регрес за трошкове њихове производње (неправда ће бити најочигледнија и највећа ако, због краткоће трајања плодоуживања и времена у коме пада, плодоуживалац није убрао никакве плодове). Власник ће бити оштећен ако плодове који нису одвојени у време настанка плодоуживагьа изгуби, без права на накнаду трошкова производив, а у време престанка плодоуживагьа сви плодови су били одвојени. Ыедостатак овог, да га назовемо француског система, двосхрук je: не решава на задовољавајући начин ни питање расподеле плодова (односно гьихове вредности) ни питанье накнаде трошкова за њихову производњу (ако je реч о вештачким плодовима). 6. ■ — По другом схватању питање сношења трошкова решено je другачије: ако je плодове одгајао један а припаяли су друтоме, за учшъене трошкове (радна снага, семе, материјал) дугује се накнада у границама вредности плодова. Правило важи како за плодове који су неодвојени у време настанка тако и за плодове који су неодвојени у време престанка плодоуживагьа. То правило je прихваћено и са свом потребном јасноћом формулисано у чл. 756, ст. 2. швајцарског ГраЬанског законика. То je, у крајњој линији, и становиште србијанског ГраВанског закошпса, који у овом погледу није следио свој изворник Аустријски граВански законик: „сви плодови и све користи збране, или само од ствари одвојене, принадлеже при враћању уживасцу, незбрани пак и неодвојени припадају господару ствари, само je дужан трошкове на исте плодове учшъене уживаоцу накнадити у оном случају, ако овај није при примању ствар заједно са плодовима без накнаде примио” (параграф 382). Добра редакција није одлика овог параграфа ( 2 ) али je основна ствар јасна: ако je плодоуживалац накнадио трошкове производгье плодова који нису биш одвојени у врехме настанка плодоуживања, онда власшгк њему дугује такву накнаду за плодове који join нису одвојени у време престанка плодоуживања; ако плодоуживалац није платно накнаду иако je било вештачких неодвојених плодова, ни власник не дугује гьехму накнаду при престанку плодоуживања за трошкове производње плодова ко je je ствар у то време имала. Долази, дакле, до компензације. A компензација претпоставља две обавезе од којих je свака у свом настанку незавнсна од оне друге. Тиме je дат одговор на сва

(2) Искрсавају питања: да ли власннк дугу je накнаду плодоуживаоцу за плодове које je ствар имала у време престанка плодоуживаоца и ако плодоуживалац није платно накнаду трошкова напросто зато што у време настанка плодо уживањ a није ни било вештачких плодова нити плодова уопште (или je неопходно да je ствар имала вештачких плодоьа само je плодоуживалац остао „дужан" власнику јер није платно трошкове њиховог одгајања), да ли плодоуживаочево право на накнаду трошкова постоји само онда ако je в\асник ствари у моменту престаика и у моменту настанка плодоуживања исто мще, итд.?