Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

273

БЕЛЕШКЕ

Предлози измена почињу већ код основног питања о природи и циљевима брака, што je и разумљиво, ако се сетимо да je брак у Италији у надлежности цркве, а не државе. Нови предлози нарочито наглашавају потребу апсолутне сагласности будућих супруга да ступе у брак. Да би се у потпуности обезбедила свесна изјава воље, предлаже се да се одреди као минимални узраст 18 година, а да се приликом одобравања склапања брака малолетника води, у сваком посебном случају, рачуна о стварној психичкој и физичкој зрелости. Поред тога, комисија предлаже да се сви будући супрузи подвргну детаљном лекарском прегледу да би сваки од чьих могао да буде упознат са стањем здравља другога. Посебно важно питање je форма склапања брака; за разлику од досадагшьег, канонског брака, који повлачи питагье надлежности црквених власти у овој области, предлаже се граВански брак не само за изузетне случајеве и са мањим дејством, као што je до сада било, већ граВански брак као обавезан за све и са апсолутннм дејством. Пуноважност брака се пооматра, првенствено, са становишта слободне воље личности да склони брак, Основни разлози за ништавост су заблуда у идентитету и битним особинама другог супруга, док се предлаже да здравствено статье не може бити разлог за развод брака, што je и разумлзиво, ако се сетимо да се захтева лекарски преглед пре брака. Предлоги захтевају да поништетье брака не утиче на статус деде она су у сваком случају брачна. Најзанимљивији су предлози комисије да се уведе развод брака и у италијанско законодавство. На основу члана 34. Конкордата који je италијанска држава склонила са Светом Столицом, надлежност за црквене бракове je припала цркви, која сматра да брак може престати само смрћу једнога од супруга. Не предлажући, за сада, узроке који би довели до развода брака, захтева се могућност развода не само за касније склошъене бракове, већ и за све оне за које je проглашена растава од стола и постеља. Аруга комисија, која се бави проблемом раставе супруга, посматра личне односе супруга као слободних личности које желе да живе заједно. Ново законодавство треба да спроведе потпуну једнакост између супруга у њиховим правима и дужностима, и њихову подједнаку одговорност у подизању и васпитању деде. Растава не руши породицу, већ je лек који ce примењује ј едино када je даљи заједнички живот постао немогућ. Ту држава интервенише у породичним односима само да би регулисала абнормалне ситуације. МеЬутим, досадашгьа интервенција државе je била у велико j мери сужена због надлежности Цркве, и немогућности лица која имају раставу да склопе друга брак. Фактичка растава je последица немогућности заједничког живота и дуг одвојени живот довољан je за раставу. Сагласна растава се заснива на чл. 151. Грађанског закона који гарантује једнакост супруга. Комисија нарочито истиче да треба укинути доказивање „кривице” за раставу, јер то вређа лично достојанство и може довести до психичких и моралних потреса за појединца. Највеће потресе растава родитеља доноси деци и зато држава треба да их заштити, и то не само материјалним обезбеђењем, давањем издржавања, већ и другим правима у односу на оба родитеља. Посебно je тежак положај ванбрачне деце, који треба што хитније изменити законским прописима који би дозвол.авали признавање ванбрачне деце и њихово стицање права, личних и имовинских, према природном оду. Обимни предлози ове комисије доносе, у ствари, конкретно предлоге којима се признају узроци и дејства законске раставе као основе за развод брака, који садашње законодавство не признаје. Четврта комисија се бавила проблемом личних односа између супруга. Основни предлог ове комисије захтева усаглашавање прописа из области породичног права са уставним начелима. Једнакост мушкарца и жене, прокламована уставом, није спроведена у породили, где жена, а по-