Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

242

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

закона о организации и финансирању социјалног осигурања. То ће рећи да завод има право на накнаду штете причињене фондовима заједнида осигурања из упохребе моторног возила само уколико je штета причинена намерно или крајњом неп/шсњом и то од лица које je исту проузроковало, односно од радые организације уколико je исту проузроковао радник на раду или у вези са радом, сагласно одредбама Основног закона о радним односима (ст. 1. и 2, чл. 165). Ван тих случајева заједница осигурања нема право на накнаду штете. Према томе, и тужбени захтеви који имају основ у накнади штете причињене фондовима употребом моторног возила основани су само уколико су штете причинен е од лица ко je je намерно или крајњом непажном проузроковало повреду осигураног лица, те се исти показују као искључиви обвезници права на накнаду штете према фондовнма ( 12 ). Овде се одмах поставлю и питагье да ли су осигуравајући заводи у обавези за исплате штета причшьених од лица која су намерно или крајњом непажњом проузроковала повреду, пошто су иста осигурана од одговорности за штете причшьене тређим лицима употребом моторног возила. Одговор би био негативан. Да би осигуравајући завод био у обавези за накнаду таквих штета, морао би да буде супститут сопственика моторних возила. Супституција, као и суброгација, према правним правилима, настаје на основу закона (ex lege супституција) или воље странака (уговорна супституција). Међутим, како нема прописа који дају осигуравајућим заводима положај супститута у правним односима који би настали између завода за социјално осигурање и лица која су намерно или крајњом непажгьом проузроковала повреду социјалних осигураника, пошто Закон о обавезном осигурању у саобраћају конституише супституцију само у корнет лица које непосредно претрпи штету од сопственика моторног возила, јер Закон нема за предмет правне односе између завода за социјално осигурање и осигуравајућих завода, већ ових и оштећених лица, како je то напред ближе изложено, а уговора у том смислу нема, то и по таквим тужбеним захтевима осигуравајући заводи не би имали пасивну легитимацију. Приметимо и то, да би штету проузроковану намерно или крајњом непажњом сносно коначно сопственик хмоторног возила, јер штете у целини произишле из таквог облика кривнце не покривају осигуравајући заводи ни код осигурања од одговорности ( 13 ).

(12) На само утзрђивање права на накнаду штете као правые чшьенице из чл. 165 —168. сходно се примењују општа правила односно прописи о деликтној одговорности и посебна правила и прописи о накнади штете ако нису у смпротности са Основним законом о организации и финансирању социјалног осигурања (чл. 170, ст. 2: ~При утврђивању права на накнаду штете причињене фондовима заједница сходно се прнмењују општа правила о накнади штете односно важећи прописи и одговорности за недопуштене радње и пропусте другога и о одговорности за штету од ствари, као и посебна правила и прописи о накнади штете уколико нису у супротности са одрелбама овог закона"). Овим прописом се, дакле, не одређује да посебни прописи могу одредити друге случајеве права на накнаду штете фондовима заједнице. То није ни потребно, jep je евентуална примена тих прописа последица правые природе једног lex specialis.

(is) Видети члан 14. Правила за осигурање моторних возила ЗЗОР „Београд" и члан 6. Правила за комбшшвано осигурање моторних возила ЗЗОР ..Југославпја” у вези члана 4. Закона о обавезном осигурању у саобраћају, према коме се односи пзмеЬу осигураника и оенгуравача регулншу уговором о осигурању.