Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

251

CYACKA ПРАКСА

њенично стање и начин на које je сметање извршено, али повреда права се не може третирати исто као и сметање поседа. Због тога може ce поставити питање да ли je правилан став суда у парницама код сметања службености када je утврђивао само последње фактичко стање. 6. Y покретању великог броја спорова често je обим службености био присутан мотив. Илустрације ради наводимо два карактеристична примера. 1) Титулар службености ДМ власник je једне мочварне ливаде у селу П. До своје ливаде пролазио je службеним путем преко воћњака РМ. Овај службени пут користио je у време кошења и превоза сена са ливаде. Године 1961. власник ливаде ДМ ископао je канал, исупшо ливаду, затим je поорао и претворио у врт. После тога од ископаног канала хтео je да превезе велику количину земле. Међутим, власник послужног добра PH забранује му да користи дотадашњи службени пут за превоз земле као и за пролаз ради обавлања радова у врту, истичући да се тиме отвара стални пут, а до сада je власник повласног добра имао право да ту пролази само у време косидбе. Штета коју би од тог пролажења имао PH не може се накнадити, јер службеност пролаза коју je ДМ користио само у сезони кошења сена практично се претвара у сталии пут, a њему, власнику послужног добра фактички, остаје само гола својина, што je у супротности са принципом да се што више штеди послужно добро. Одлука Општинског суда број Г443/63. 2) И други пример je сличан: повласно добро je њива коју je титулар службености претворио у воћњак, дакле извршена je промена културе повласног добра. Одлука Окружног суда Гж-бр. 527/63. Колико je познато, судска пракса није наградила јасан и чврст став нити je потпуно јединствена према овом проблему обиму службености. Српски граВански законик у свом параграфу 345. садржи следеће правило: ,Доји право на службеност има, он истина то по воли може употребити на онај начин који се њему најсходиије види, али му никако не припада право службености распрострети на дале, но мора се задржати у границама оним, ко je су или по самој природи или по израженој воли господара служећег добра, определене.” Као што видимо, Српски грађански законик одреВује извесне границе обима службености, додуше доста еластично, а као критеријум узима природу самог добра. Суд углавном полази од „нормалне и уобичајене потребе повласног добра”, као и од наслеВене животне праксе код појединих врста службености. Али, није спорно да се оби.м службености одреБује према нормалној потреби повласног добра односно према његовој природи, уз истовремену обавезу што веће штедње послужног добра, већ je проблем у томе што недостаје ггрецизан одговор на питање шта je то „нормадна и уобичајена потреба”? Да ли су границе потреба као и природа послужног добра, једном за увек одре Вене? Могу ли се признати веће савременије потребе ко je су после дица примене вишег стушьа науке и технике? У вези са тим, да ли повласно добро може да промени своју намеку, иако би то довело до увеВаног обима коришВења службености. Уколико не може, зар не бисмо у том случају вршили ограничење својине и