Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

460

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУАТВТА

постоји суштински разлог да се разликује управљање између породичних зграда за становање и вишестамбених зграда у којима су сви станови у грађанској својини. Аутор истиче да je раздвајањем својине на стану и својине на заједничким деловима код оваквих зграда за становање створена једна фикција и да се она мора прихватањем начела по којем се својина на стану повезује са одговарајућим својинским уделом у заједничким деловима јер заједничка својина „... по логиди ни матер ијално, па према томе ни правно не би могла самостално постојати”. Изложићемо укратко неке правые проблеме етажне својине који су обухваћени посебном метод ском јединицом. Прво питање ко je ћемо поменути je квалификација главне и споредне ствари на плану односа посебне стамбене јединице (стаи) и заједничких делова зграде укључујући ту и земљиште на којем je зграда подигнута. Y закоыодавствима капиталисптчких земаља заступљено je и мишљење по којем je principaie зсмљиште a стан accessorium и обратно. Но у правима социјалистичких земаља, када je реч о стамбеној згради подигнутој на грађевинској пар дели у социјалистпчкој својини нема дилеме шта квалификовати као главку одн. споредну ствар. Наиме у наведеиој хипотези, етажни власници имају само право трајног коришћења на том земљишту, тако да je акцесорност тог права евидентна jep оно траје колико и право својине на стану и у целини пресгаје када стамбена зграда као објект престане да постојн. Друго питање о којем ће бити речи je хтравно-техничко решење факктичког двојства елемената у етажној својини. Поводом ове чшьенице, у правннм системима капиталистичких земал.а изражене су две концепције: унитарни систем и дуалистичка концепција. Према унитарном систему, с обзиром да je реч о својини већег броја лица на једној јединственој непокретности, на згради постоји и једно јединствено сувласничко право с тим што станови служе за искључиву употребу сувласника, a заједнички делови зграде „намењени су заједничкој употреби сувласника”. Овај систем прихваћен je у швајцарском, аустријском и холандском праву. Дуалистичка концепција KOja и преовлаЈзује, своди се на следећу конструкцију: постоји искључтша својина на .досебпом делу” a сусвојинско право на ~заједничким деловима” ушвучујући ту и земљиште. Ову концепцију усвојио je француски законодавац, немачки Закон о стамбеној својини, италијански Codice civile и др. Дуалистичку кондепцију прихватају и правни системи социјалистичких земаља. Како истиче аутор, у правима социјалистичких земаља ова концепција се нужно мора прихватити jep се не може конститунсати јединствено сусвојинско право на непокретности у целини када je земљиште на ком се стамбене зграде подижу најчешће у друштвеној својини. С друге стране, дуалистички систем не прихвата имплицитно индивидуалистичку концепцију својине с обзиром да етажна својина и кије својина у класичном смислу. Но, у сваком случају, закључује аутор, дуалистички систем je правно технички једино могућ у соиијалистичким землзама због различите природе права на стану и права на заједничким деловима зграде. Посебан део монографнје посвећен je уговорима којима се конституише етажна стојина. Потребно je разликовати две трупе случајева. Право, заснивања етажне својине у већ подигнутим стамбеним зградама и друго у зградама које, у моменту конституисања етажне својине, материјално још не постоје. Y првом случају споразум о деобн зграде je litulus за упис својине у земл-ишне кгьиге којнм се дефинитивно стиче својина на непокретности. Оваква ситуација може настати или када већи број лица купе, наследе или заједнички саграде кућу са одређеним идеалним деловима, а затим трансформишу идеално сувласништво у подељену својину ri. изврше деобу saie \ничке ствари. Друга трупа случајева всзана je за новију југословенску праксу, а то je изградња иивестиционих објеката (стамбених зграда) за тржиште. Овим послом бяве се данас код нас професионални грађевинари грађевинска предузећа која са инвеститорима (купцима) закључују купопро-