Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

480

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

степени суд je нашао да нема места забрани растурања часописа „Анали Правног факултета” у којем су инкриминисани написи објављени налазећи да исти неће довести до узнемирења грађана јер су пре овога већ били објављенн у листу „Студент” те да су већ познати грађанима, а забрана овог листа није тражена. Поред овог првостепени суд узима као разлог за одбијање предтош Јавног тужилаштва чињеницу да мишљења изражена у наведеном броју „Апала" не изражавају став Факултета, гьегових органа и друштвено политичких организација, а што je наведено у уводу часописа. Најзад, разлог за одбијање предлога Јавног тужилаштва лежи, према првостепеном решењу, и у томе што би забраном објављивања ових написа било ускраћено и онемогућено да се наша научна и друштвено-политичка јавност упозна, сукоби и обрачуна са таквим ставовима. Овакво схватање првостепеног суда погрешно je и у супротности je са смислом прописа чл. 52 ст. 1 т. 2. Закона о штамгш, а и са оценом коју je и сам првостепени суд дао о карактеру инкриминисаних написа. За оцену питања да ли je један штампани текст алармантан и као такав подобай да унесе узнемирење међу грађане ни je од значаја чшьеница што je исти раније објављен а забрана није тражена, jep се из ове чшьениде не може извући закључак да до узнемирења није дошло и да се чоповним објављивањем то узнемнрење неће још и повећати. Ни чжњеница да лшшшьа изражена у инкриминисаном броју „Анала" не изражавају став Факултета, његових органа и друштвено политичких организација нема значаја за доношење правилне одлуке. Аа ли ће се забрагшти растурање једног часописа завнси од тога да ли се у истом износе изопачена и аларыантна тврђења којима се изазива узнемирење граЬана или угрожава јавшг ред и мир, а не од тога ко таква тврђења износи и чије ставове она представљају. Према томе, лична одговорност аутора написа не искључује примену чл. 52 ст. 1 т. 2 Закона о штамгш ако ти написи садрже таква тврђења. Неприхватљиво je и становиште првостепеног суда да би забраном објављивања инкриминисаних нагшса било ускраћено и онемогућено да се наша научна и друштвено-политичка јавност упозна, сукоби и обрачуна са таквим ставовима те да и са тог разлога нема места забрани. Пре свега и сам првостепени суд правилно налази да су аутори инкриминисаних написа искористили један научни скуп да на чьему изнесу своје личне ставове који су уперени против оних творевина које je ово друштво позвано да штити и да je неспојиво са слободом научне мисли изношење таквих ставова од стране аутора инкриминисаних написа. Научныци, а и представници друштвено-политичких организација, били су присутни овом скупу и упознати су са овим иступањима, те нису лишени могућности да се сукобе и обрачунају са таквим ставовима. Но то je одвојено питање и оно нема значаја за доношење правилне одлуке нити може искључити примену чл. 52 ст. 1 т. 2. наведеног Закона. Битпо je, према томе, да ли су у инкриминисаним написима изнета тврђења која су по своме смислу таква да изазивају узнемирење грађана или утрожавају јавни ред и мир. Нема сумње да инкриминисани написи садрже таква тврВења. По своме смислу она представљају атак на друштвено-политички систем, излажу руглу систем власти, повампирују од наших народа одбачене грађанске теорије, говоре о наводном самовлашћу политггчког врха, разбуктавају шовинистичке страсти „бринући се” за будућност Србије итд. С обзиром на карактер часописа „Анали” у коме су ова тврђења објавл>ена, и научну установу коју представља, узнемирење грађана имало би не само локалне већ опште југословенске размере. Уважавајући у свему наводе у жалби Окружног јавног тужиоца, Врховни суд je нашао да je хгрвостепени суд из утврђеног чшьеничног стажа извео погрешай правни закључак и тако повредио матери ј алии за-