Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

455

ПРИКАЗИ

става, на првом месту војних санкција. То што њима ни у једном од досаданньих случајева није постигнут довољно јак економски притисак не знача да су они биле сасвим узалудне. Њихов je учинак био превасходно политике h моралне природе што значи да су економске санкције ако не у већој мери а оно „исто толико важне за живот међународне заједнице колико и сва друга политична и морална средства која јој стоје на располагању”. мр

Вид Вукасовић

Др Врлета Круљ: СВОЈИНА НА ДЕДОВ ИМ А ЗГРАДА (ЕТАЖНА СВОЈИНА) И ИЗГРАДЊА СТАМБЕНИХ ЗГРАДА (СТАНОВА) НЕПОСРЕДНО ЗА ТРЖИШТЕ, Београд, 1969, стр. 105 Институт за упоредно право, Монографије, 39. Распространеност феномена етажне својине у савременом урбанизованом свету ставио je пред правнике низ сложених и актуелних задатака како теоријске тако и нарочито практично и правно-техничке природе. Ово je разумљпво jep je реч о посебној врсти својине карактеристичној за новије временско раздобље, која има и инивдтра, с једне стране широку скалу варијанти у упоредноправним системима, а с друге стране, услед све нзраженије тенденције општости института, низ сличних и јединствених правних решења, без обзира на тип друштвено-политичког система. Аутор овог рада, полазећи пре света од практичног значаја теме, учинио je користан покушај да правно-теоретски уобличи и саопшти основне ставове о најважнијим питањпма својине на деловима зграда као и да спстематски изложи решења одговарајућих правних прописа и укаже на тенденције које у овој области данас преовлађују у свету, лимитирајући предмет истраживана на онај извор етажне својине који je и најчешћи у пракси и посебно од интереса за новију југословенску праксу, а то je изградња инвестиционих објеката намењених непосредно тржншту. Y првом делу реч je о етажној својини као категорији стварног права и правит! аспектима етажпе својине са освргом на упоредноправна законодавства, а у другом о изворима и облицима конституисана те својине, одн. о уговорима о продајк станова за тржиште и основним елементима које садрже ови уговори с обзиром на њихову специфичност. Као категорија стварног права етажна својина представља у савременим и conni алистичким и капиталистичким државама, универзални облик права својине на непокретности. Пробијајући класично начело римског приватног права „superficies solo cedit”, овај институт постао je, после II светског рата, више правило по изузетак, у целом свету. Разлозн за прихватање института етажне својине су првенствено економске и социјалне природе и, поред извесних разлика, они су махом слични и у капиталистичким и у социј алистичким земљама. Буржоаска законодавства XIX и почетна XX века нису била наклонена конституисану посебне својине на физичким деловт!а зграда за становање јер ова нужно имплипира кзвесна ограничена сопственичких права и повећане обавеза сувласника што je било инкопатибилно приватно-својинском концепту на којем су се заснивале буржоаске кодификације тог времена. С друге стране и остале друштвене предпоставке, које ће касније детерминисати развој етажне својине као „економску друштвену нужност” (као; урбанизација која захтева висок степен концентрације на релативно малом простору, незаинтересованост приватног капитала за стамбену изградну услед нерентабилности ових инвестиција због ниских закупнина и низ других чинилаца) нису join биле реализоване. Француски Code Civil садржао je одредбу о етажној својини која je имала функцију да санкционише постојеће стане, али не и да стимулира њен развој. Немачки и швајцарски