Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

588

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Осигурачу би j едино остало право да од уговарача осигурања захтева исплату премије која одговара тежини ризика који прети предмету осигурања. Међутим, у одсуству систематског тумачења одредбе члана 10, став 2. Основног закона, код правних ситуадија у којима осигурач није знао за околности које су од утицаја на тежину ризика који прети предмету осигурања, немају се у виду начела под којима се одвија правый промет. Неопходно je за то понашање уговарача осигурања диференцирати па ситуацију у којој je злонамерно прећутао или злонамерно учигшо нетачну пријаву пеке околности од случаја у коме уговарач осигурања није учинио злонамерно нетачну пријаву им злонамерно прећутао неку околност. Y случају, у коме рнзик изгледа друтачији или мањи због тога што je уговарач осигурагьа прећутао или учинио нетачну пријаву, без свести која се може квалификовати као зла намера, чини се да би одговарало одредбама, по којима je осигурање делатност од посебног друштвеног гштереса, и атхезионом Iсарактеру уговора о осигурању да се уговор о осигурагьу сматра пуноважним уколико према тачним подадима о тим околностима осигурач врши односну врсту осигурања. Чшъеныца je да би самом промету одговарало решење по коме уговор оста je на снази и у случају постојања околности ко je ни су биле познате осигурачу а од значаја су за оцену тежине ризика, ако осигурач прихвата у осигурање предмет осигурања према општым или посебним условима. Изложении ставовима би се свакако могло приговорит да успоравају промет доказивањем степена кривгще уговарача осигурања. Тежина утврђивања појединих правних читьеница, не може бит разлог за отклањање и одступање од решегьа која одговарају основхшм начелима под којима се промет обавља. Став који тежину доказпвагьа супротставља дејству пропуштања дужности пријављивања околности од утнцаја на оцену тежине ризика на уговор о осигурагьу био би противан низу правних института којн су уведени управо као резултат начела (основных) под којима се промет одвија (на пример општем институту о рушљивости и ништавости правних послова), па тиме и позитивном праву у целини. Постоји, међутим, један значајнији аргуменат који доводи у пнтагье исправност става о дејству непријавл>ивања околности од значаја за оцену тежине ризика на пуноважност уговора до којег je дошло као последипа свести и воље уговарача осигураља која се може квалификовати као непажња (немарност и нехат). Основан je приговор да се не води рачука о начелима под којима се одвија правки промет, прихватањем става по коме je уговор о осигурагьу пуноважан уколико према тачним подацима о околностима које утичу на оцену тежине ризика осигурач врши односну врсту осигурања. Начелу предвиђеном узансом 3. Општих узанси одговара да се сваки уговор о осигурагьу при коме je постојала свест уговарача осигурагьа о околностима од утицаја на оцену тежине ризика сматра ништавим. Према томе, свако понашагье уговарача које му се може прнписати у кривицу било би оправдано да ыма за последицу ништавост уговора. Изложени став одговара и институту одговорности субјеката у пословима робног промета.