Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

620

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Mexico, 1939, 386 п, (пријевод у Latin American legal philosophy, Cambridge, Mass., 1948); Nueva füosofia de la int er prêt ас ion del derecho, Mexico, 1956, 304 p.; Tratado general de sociologie, Mexico, 1958, 636 p.; Panorama del pensamiento juridico en el siglo XX, t. I — II, Mexico, 1963. 1174 p., те назјад Tratado general de füosofia del derecho. Tratado general je синтетички и вјероватно коначан израз Сичесове правнофилозофске мисли уобличене тијеком више десетљећа научног дјеловања. Али то je уједно и универзитехскн уџбеник филозофије права, па схога аутор настоји да избјегне искушењу теоријско-ерудитске самодовољности и дјело учини приступачним по стилу и по усмјерености на практичне проблеме правника. Y 21. поглавлу ове обнмне књиге (777 страница ситног тиска) уочљиве су четири основне проблемске области ауторових размишљања и излагања: појам права и његово филозофско-онтолошко утемељење (погл. II—VIII); основни правки појмови који се изводе из појма права (погл. IX—XIII); теорија правках вриједности или идеала (погл. XIV—XX) и теорија тумачења права (погл. XXI). Таено je само по себи да у оваквом информативном приказу можемо тек назначит, слиједећи систематику самог аутора, најважније теоријске проблеме које ово дјело дотиче и Сичесове одговоре на њих, док за критичку оцјену ауторових погледа овдје уопће нема мјеста. У погл. I (стр. 1—46) излажу се главки задаци правника. Ту je прије свега ријеч о стручно-догматском задатку проналажења правних нор ми, конституирања правних института, систематизације правних норми и отклањања протур јечности и празнина у правном систему, све то с обзиром на становите вриједности које владају правним поретком. Предмет те дјелатности правника јесу: правно квалифицирана друштвена стварност, правне норме и правки појмови којима се право схваћа и организира, a њен најзначајнији, средишњи облик je судска дјелатност. Међутим, правник врши још и критичгсо-филозофски задатак. Он у филозофији права, сматра Сичес, у складу с неокантовском схемой, постиже оно што не може постићн у оквирима правне науке: прво, утврђује универзални концепт или есенцију права и остале априорно-нужне правне појмове који су увјет правног искуства, и друга, утврђује идеју права или крајље правне вриједности и врши оцјену позитивног права са стајалишта правне идеје. На границама тих двију основних правних дјелатности развија се својеврсна прагстичкофилозофска дјелатност у процесу тумачења, у настоЈанима луди за правнополитичке преображаје и у законодавно-судској политици. Y том смислу, филозофија права утјече увијек на развој позитивног права, а тиме уједно и учествује у његовој друштвено-инструменталној функцнји. Ово поглавље завршава једном исцрпном библио графијом (на 26 страница) теоријских правних дјела свих методолошкнх праваца и из свих крајева свијета, посебно вриједне због података из Латинске Америке. Погл. II (стр. 47—152), најобимније и садржајно најбогатије, сажима опћефилозофске и социолошке поставке које je Спчес већ раније формулирао y „Vida humana, sociedad y derecho” i „ Tratado general de sociologia" као темел>е за своју филозофију права поставке које су својеврсни спој фи,юзофи]'е културе (Dilthey), Дилтеј, филозофије живота (посебно Ј. Ortega у Casseta) J. Ортега и Гасеха и феномене логике теорије вриједноcru. Почиње поставл>ањем питања о концепту и бити права: зашто се неке појаве стално и свугдје називају „правним” и којем дијелу битка или универзума припадају такве појаве? Полазећи од феноменолошке тезе о онтолошким регијама или плуралитету предмета (есенција), Сичес разликује физичке и психичке природне предмете, идеалне предмете и културне предмете, а у основи, или као веза посл,едњих двају, постав ља темеъпу категорију људског живота. Он потом доказује да предмет-право не може припадати сфери физичке природе, будући да су му својствени и есенцијелни финалитет, требање и слобода; због истих разлога право не припала ни регији психичке природе, иако се јавл>а као садржај психичких процеса; ал и право не може припадати ни регији идеалпих, тј. објективно важећих, ванвре-