Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

30

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

и подземља не би могао постати „баштана човјечанства” чим се ондје почне искоришћивати нека врста природног богатства. Y том случају престаје свака потреба разговора о међународном режиму морског дна и подземља изван „националне јурисдикције”. Одмах ћемо рећи да такво тумачење није исправно и да га треба a limine бдоацйта'ТТо тиме не престаје питање гдје да се према Женевској конвенцији постави граница епиконтиненталног појаса на којем обална држава има суверена права ради истраживања и искоришћавања природних богатстава. Разумије се да по својем земљописном положају погодоване државе траже да тај oncer буде што шири. Но како се то не може поуздано утврдити према слову сада важеће Женевске конвенције, то се предлаже да се она измијени тако да простирање епиконтиненталног појаса буде недвоумно сигурно. И то питање стоји на дневном реду будуће конференције која би се морала сазвати за годину 1973. Ту се сада појављују приједлози за врло широко ново одређење вањске границе епиконтиненталног појаса. Многи заговарају да се под садаипьи режим епиконтиненталног појаса укључе и континёнталске падине Tcontinental slope i continental rise), што би знашгло да би обалним државама припала Женевском конвенцијом осигурана суверена права (а та нису далеко од суверености) све до дубине од 2500 до 3500 метара, а то би опет означило да би за „баштину човјечанства” остали само дијелови гдје би искоришћивање због висине ступа морске воде било најмање рентабилно, тако да крај обилних рентабилнијих простора уопће не би дошло у обзир. Ти захтјеви се упиру на више аргумената. Један je прије споменуто екстензивно тумачење Женевске конвенције, али на н> се не позивају много јер; врата за измјену су отворена, па се радије оправдавају ти приједлози позивањем на природну конфшурацију простора. Вели се да падина чини цјелину с епиконтиненталним појасом, да она твори наставай самих континената, да постоје двије темељне категорије земљине коре! континента с припадаЈућим 'епиконтиненталним појасом и пади'ном, с једне стране, а остало дно дубокога мора, с друге стране. Припадност првога континенту, а по томе и протёзанье права обалних држава посве je природна посљедица саме конфигурације земље и њезине коре. Према сувременом учењу геолога и оцеанографа земљина се кора дијели у двије бито различите категорије: оцеанско дно и континентску масу или континентске блокове. Прва припада сими, а друга сиалу. Те разлике између оцеанског дна й континентске .масс (којој припадају епиконтинентални појас узет као природна појава, а не у његовом данас конвенцијо.м одређеном правном значењу и континентска падина) очитују се у неким одлучним значајкама земљине коре једне и друге од споменутих категорија. Континентски дио земљине коре (којему пргтада и подморски његов дио) има мању специфичну тежину и густоћу од дијела коре која представл>а дно оцеана. Специфична тежина првога je 2,7 до 2,8, а другога 3. Због тога кора оцеанског дна пада у дубину, а континентска кора уздиже се над њу и својим већим дијелом изроњава изнад разине мора. Ова друга има већу дебљину, a састав њезина стијења je кисе'лијн. Споменуте претпоставке потврВене су и чињеницом да се потресни валови шире брже у кори оцеанског дна, што je посљедица његове веће густоће. Износећи те податке и чињенице закључује се да je пријелаз од