Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

60

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

или другог брачног друга. Посебна и заједничка имовина супруга служе као залога за дугове. Сваки супруг одговара својим повериодима како својом посебыом тако и својим уделом у заједшгчкој имовини. Кад би се усвојило решење о недељивости заједничке имовине, онда би повериоци морали да чекају престанак брака да би наплатили своја потраживања од оног супруга из чије посебне имовине то не могу подмирити. Стога сматрам да je боље остати при досадаппьем решењу и дозволити поделу и у току брачне заједнице било по захтеву поверилаца, било и по споразуму супруга. Аруго, постоје преддози да се одустане од начина поделе који je усвојен у члану 8. Основног закона о браку. По томе пропису заједничку имовину треба поделити у случају спора према доприносу сваког брачног друга. Утврђивање доприноса, уколико се супрузи о томе не сложе, доста je сложен посао, jep вала узети у обзир како њихово привреВивање, тако и њихово залагање и у стицању те имовине. Спорове овакве природе није лако привести крају, што се уосталом види из наше судске праксе. Због тога се предлаже да би било делисходније определити се за поделу на равне делове, онако како je то усвојено извесним правима социјалистичких земаља (СССР, Чехословачка, Пољска). Наведени разлози постоје. Досадаппьи начин поделе задаје нарочите тешкоће у пракси и води некад до обесног парничења, нарочито ако су супрузи живели у изузетно затегнутим међусобним’ односима. Но и поред тога досадаппьи начин поделе има и једну предност, jep одговара боље начелу правичности и искључује могуђност да се присвоје плодови туђег рада. С обзиром на изнете разлоге тешко je овде дати предност једном или другом решењу. Треће, поставило се и питање да ли треба приликом поделе уврстити у заједничку имовину оно што су супрузи стекли за време дуговодишњег одвојеног живота. То се односи само на случајеве кад супрузи самоволэно прекину заједницу живота. МеБу њима тада додуше постоји брач на веза, али без садржине, jep ту нема заједнице живота, што треба да чини суштину сваког брака. Има примера да такво стање траје дупг низ година, сваки супруг живи одвојено и стиче самостално. Да ли оно што су такви брачни другови стекли за време одвојеног живота уврстити у заједшгчку имовину или не? Наша судска пракса je у овом колебљива. Има одлука где се то сматра као заједничка имовина с обзиром на чшье ницу да брак још није разведен, а има одлука где се то не сматра, jep меВу супрузима за време стицања имовине није постојала заједнипа живота. Ово последње гледиште изгледа ми да je правилније и да би га требало усвојити у будућем републичком законодавству. По доношењу Основног закона о браку у нашој судској пракси поставило се питање како поступити са имовином коју ванбрачни другови стекну радом у току трајања ванбрачне заједннде, Овде су се појавила два гледишта: 1. да такву имовину треба поделити по начелима брачног права, 2. да такву имовину треба поделити по начелима граВанског тражбеног права. Савезни врховни суд у своме упутству од 4. марта 1954. стао je на ово друго гледиште. Ту се поред осталог вели: „ванбрачпом другу