Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

76

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

на њих прећутно упућује. За судију су то у оба случаја законски прописи домаћег правног система и он je обавезан да их примењује као и све друге законе из тог правног система. Међутим, далеко важнији je проблем о правном карактеру тзв. секундарних норми, тј. норми из туЬих законодавстава на чију je примену судија упућен по својим примарним нормама. На први поглед оне не припадају домаћем правном систему. То су туђе законске норме чија се примена овде врпш просто из разлога меВународне политике. Али то није тайно закључује професор Бартош. Примена се овде не врпш једнно из разлога међународне политике. Па против. Та дримена налази своје оправдање баш у самом схватану правде домаћег законодавца. Он, по сспственом нахођењу о својој међународној дужности, под извесним резервама (обично у примени тзв. меВународног јавног поретка), драговољно уступа надлежност, која иначе припада нормама њеног правног система, правним правилима из једног другог система. Овде се стране норме, уместо материјалнпх норми из домаћег правног система за правку ситуацију у питању, употребљавају као lex specialis на који упућује домаћи законодавац. Тако се овде страни закони уносе као позајмица домаћем правном систему из једног другог, туВег, страног правног система. To je као нека врста рецепције страног законодавства од стране домаћег суверенитета и то рецепције учињене за ту правку ситуацију ad hoc, тако да се реципирају само оне стране правке норме које би се у том страном законодавству употребиле за расправу ситуације у питању. На тај начин, страно се законодавство примем. ује код домаћих судова зато што га, за дани сдучај, домаћи законодавац сматра, или овлашћује странке путем примене теорије аутономије воље да сматрају, за најпривлачније и најпозваније решење правне сигуадије у питаљу. 4. Овакво схватање територијалистичке концепције МеВународног приватно! права омогућује професору Бартошу да Aà врло изричан и врло отсечаы одговор код ш!тања доказивања страног закона, дакле на питанье да ли за наше судове страни закон представља право или чињеницу, да ли je његово истраживање и утврВивање правог смисла страног закона дужност судије који по својој званичној дужности мора знати закон, или je то питање обавештавања судије о фактичном стању околности под којима je закључен правки посао који je предмет спора, тако да и само доказивање садржине и значена прописа страног закона као и доказиваље свих осталих фактичких околности долази једино и само у дужност парнмчкнх странака, ко je га (као и све друго што се има доказати у спору) по општем правилу морају доказивати редовшш иззоВењем доказа у контрадикторном поступку. Поставља се, дакле, шггање да ли je повреда страног закона уопште једно правно или једно фактичко питање. А као одговор професор Бартош даје: Страни закон се не примењује непосредно ни због прописа Међународног права, ни због међународне куртоазије, већ његова примена предсхавла вољу или одобрење домаћег суверенитета; страни закон јесте и оста je правно правило, и зато његова непримена или погрешна примена значе незадовол.авање него повреду права, а свака констатација о томе да je право правилно применено предпоставља редовну и правилку примену права, тј. задовољење права. Je ли право задовољено или није то je шггање о томе да ли je право приме-