Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

блички органы управе C Y дужни Да подносе извештај Извршном већу ида Скупштину и Извришо веће извештавају о стању у одговарајућој области управе и о свом раду, ови органи су дужни и да дају обавештења и објашњења о питањима из њиховог делокруга скупштинским већима, одборима и комисијама. Поред наведеног, међусобне односе Скупштине и органа управе посебно карактерише следеће. Прво, одговорност органа управе. Устав СР Србије изричито утврfeyje ову одговорност одредбом ко ja предвиђа да су републички функционеры који руководе републичким органима управе лично одговорни за рад тог органа и за извршавање задатака и послова из иегове надлежности. Аруго, уставност и законитост рада републичких органа управе. Устав утврђује да ови органи самостално врше послове из своје надлежиости а на основу и у оквиру Устава и закона. При томе, предвиђа се гьихова обавеза да се придржавају и других савезних и републичких прописа. Треће, право Републичког извршног већа да укида прописе републичких органа управе који нису у складу са законом, уредбом или другим прописом Извршног већа. Ово право укидања неуставних и незаконитих нормативних аката управе не врши, дакле, непосредно Скупштина већ je то поверено њеном извршном органу. Чини се да разлог оваквом решењу лежи иекључиво у тежгьи да се рационалније и ефикасније обезбеди уставност и законитост рада органа управе. Међутим, у пракси Извршно веће никад није користило ово своје право. При томе, као што се то могло својевремено констатовати за Скупштину, тако се може констатовати да ни Извршно веће није у свему оспособљено да врши редовну контролу уставности и законитости рада републичких органа управе. То се може рећи ако се има у виду постојећа унутрашња организација Извршног већа која не садржи прикладна средства за коришћење овог овлашћења (дужности) Извршног већа. Отуда, обезбеђење уставности и законитости рада републичких органа управе налази се првенствено, ако не и ј едино, у праву Уставног суда СР Србије да одлучује о сагласности њихових нормативних аката са Уставом Србије, републичким законима и другим прописима а са овлашћењем да их укида или поништава. Осим тога, може се поменути и право редовних судова да не примене нормативне акте републичких органа управе ако сматрају да нису у складу са законом. Иначе, судови имају и право да пониште или укину појединачне акте ових органа који су донети на основу незаконитих нормативних аката управних органа. ( 1в ) У погледу појединачних аката управних органа вала посебно поменути институцнју управног спора у којој треба гледати ефикасну заштиту законитости која je у пуној мери нашла своје место и у самој пракси. Четврто, право Републичке скупштине да именује и разрешава републичке секретаре и друге функционере за које je тако одређено Уставом, законом или другим актом. При томе, веома je зиачајно истаћи да пред-

ке) Вид. о томе, Р. Лукић: Општи акти управе, Анали Правног факултета у Београду, бр. 3—4 од 1963, стр. 314; Д. Сесардић: Судска контрола уставности и законитости. Архив за правке и друштвене науке, бр. 3—4 од 1962, стр. 419.

675

ЈЕДАН ПОКУТПАЈ АОСЛЕДНОГ ОСТВАРЕЊА СКУПШТИНСКОГ СИСТЕМА