Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

99

ПРИЛОЗИ

за развој а не само оно шхо je искоришћено у ту сврху. С друге стране, он се разликује и од потенцијалног економског вишка, jep je потроппьа потребна за просту репродукцију шира од „основне потрошње” Барана и садржи у себи и трошкове издржавања нерадних друштвених класа. И на крају, вишак коришћен за развој (ВКР) чини онај део расположивог текућег вишка за развој, који je „утрошен на повећање производних капацитета друштва”. Y том смислу могу се класификоватн облици коришћења вишка за развој: 1. нове производив инвестиције; 2. нове непроизводне хшвестиције које индиректно служе развоју тиме што доприносе повећавању расположивих капацитета на нивоу служби образована, истраживања, становања, општег здравља и сл. у оној мери у којој могу касније допринети повећавању производње; 3. трошкови развоја, под којима се подразумевају свн трошкови изван инвестиција који омогућавају директно повећавање знања, његово преношење или искоришћавање; 4. повећаие укупних индивидуалних прихода произвођача ако je праћено повећањем производње или ако омогућава такво повећање; 5. повећање ошптих друштвених трошкова, када повећани обим коришћења друштвених служби има позитивни ефекат на производњу; и сл. Y случајевима супротних употреба вишак неће бити искоришћен за економски развој. 4. Аналитичка употреба егсономасог вишка и његова гсритика. Пошто je производња и апсорпција економског вишка животно питање функционисања економије у систему монополске производње, „моћна аналитичка метода” заснована на категорији вишка свакако да претпоставља његову конзистентну дефшшцију и јединстазену аналитичку употребу. На жалост, Баран и Свизи нису отклонили неодређеност овог појма. Пажљивим читаием „Монополног капитала” може ce уочити више различитих дефиниција вишка и стиче се утисак као да су поједине од њих коришћене према појављивању нових проблема у датој анализи. Најпре je провизорно одређен вишак као разлика између оног што друштво производи и трошкова те производив ( 9 ), да би га касније апроксимативно идентификовали са агрегатним профитима. Агрегатни се, пак, профити не изједначавају са статистички евидентираним, jep су у таквом поступку испуштени из урачунаваиа камате и рента који су саставни делови вишка, него се назив профити употребљава за диференцију укупних прихода и трошкова производив ( 10 ). Зато je касније одређен вишак у смислу разлике између укупног друштвеног производа и друштвено потребних трошкова за иегову производиу, и назван друштвеним економским вишком ( u ). Међутим, протаводни трошкови, како се исказују у кииговодству монопола, нису и стварни трошкови производив и расподеле. Један иихов део нема никакве везе са потребним трошковима и мора се урачунати у укупан вишак. Појава високих рекламних трошкова и испреплетање продајне и производне активности које je довело до „дубоких промена у друштвено потребним трошковима производив” принудило je Барана и Свизија на пут нових дефиниција вишка. Вишак се најпре представља као разлика између укуп-

(9) Р. Baran, Р. Sweezy, Монополии капитал, стр. 20.

(10) Р. Earan, Р. Sweezy, нав. дело, стр. 74.

(н) Р. Baran, Р. Sweezy, нав. дело, стр. 108.