Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

121

БЕЛЕШКЕ

легије (чак монопол), учвршћује хијерархију која не мора увек да одговара стварним вредностима, онемогућава напредовање, извор je рђавих односа. Отуда, писање уџбеника не треба да буде нечије искључиво право него, у најмању руку, ствар договора (измеВу наставника на предмету, у оквиру Катедре, и сл.). По другом мишљењу, није целисходно да сваки наставник на предмету тише свој уџбеншс, из следећих разлога: професор треба да уцбенику да „своју боју” (иначе нема смисла писати више уцбеника), да прави „своју школу", а да то ипак не значи монопол; са друге стране, ако на истом предмету постоји више уџбеника који су садржински конкурентни, поставља се питање шта обавезује студенте на испиту? Предлози који приблажавају ова два схватања састоје се у следећем: треба инсистирати на нридржавању наставног програма приликом писана уцбеника, да би се нзбегле поменуте садржинске разлике; развијати метод колективног рада на изради уцбеника; само се по себи разуме да на испитима треба неговати коректан однос према студентима који уче из туВег уцбеника, као и иначе однос према постојећим другим уцбеницима. Y завршном делу реферата истакнута су и кека друга питана уочена у Комисији за реформу, али о којима нису заузимани одређени ставови: како постићи јасно разграничене материје измеВу појединих наставник предмета и избећи поклапања која постоје (што je измеВу осталог и резултат увоВена двостепене наставе и каснијег напуштана овог система, честе промене наставник програма и сл.); да ли je у стварану наставних програма појединих предмета (нарочито нових) доводка реч факултетских органа (често то фактички нису ни катедре него сам наставник), или je потребно учешће и других заинтересованих лица (из привреде, правосуВа и сл.); треба ли поставили обавезу наставника који предаје одреВени предмет на коме нема уцбеника да у одреВеном року уцбеник напишу; каква je улога Комисије за уџбенике Факултетског већа; итд. Y интересантној и веома плодиој дискусији било je речи о питанима постављеним у реферату, али и о неким другим. Пасупрот схватану да разговори ове врсте мало могу практично да користе, тј. да измене постојеће стане (др О. Станковић), истакнуто je да. питана у вези са уџбеником заслужују посебну пажну из разлога што je уцбеник једини објективан приказ онога што се предаје и онога што се хражи од студента и да je то книга са којом студент највише другује и која врши највећи утицај на нега (др Д. Стојчевић), jep je познато да студенти мало шта читају ван уцбеника и да то што у нему науче после надјачава оно што виде у пракси бар за прво време (др В. Димитријевић). ТакоВе и у погледу обима уцбеника изражеиа су различита схватана: насупрот мишљења прихваћеном у Комисији за реформу, по некима, постављане пропорција у вези са обимом може више да штети него да користи писцу уцбеника (др М. Јездић). Највише je полемике изазвало питане садржинске концепције уцбеника. По једнима, уцбеник не треба да се ограничи само на тзв. стандард знана, он треба да je више од материјала за рад студената; он треба да врши одреВени утицај на стваране права, на развијане научне мисли, и стога треба да садржи (често и на оригиналан начин) критичке анализе и потребну научну апаратуру (др Р. Буровић). Питане круга лица којима уцбеник служи не може да буде занемарено, напротив, треба водити рачуна о томе да се уцбеником, хтели то или не, користе и пракса и законодавац ида тај утицај може да буде веома знача)ан (на пример, у погледу пословних веза са иностранством) (др М. Јездић). По другима, треба разликовати научно дело од педагошког става: студенти се не баве науком, уцбеник je само штиво за припремане испита; уцбеник не сме да буде оптерећен великим бројем фуснота, сувише великим уводним делом,, он треба да буде „питко” штиво, а не компликовано и нејасно (др О. Станојевић). Уцбеник треба да садржи чисте дефиниције, јасне основне појмове, на праксу се треба позвали само код основних питана; осим тога.