Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

120

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Ту се, такође, могу запазити различити приступи. 1. Уцбеник je на првом месту инструмент за рад студената. Он треба да их упозна са позитивним правом, али такоВе да утиче на развијање опште правке културе, критичности мишлења, дубљег разумевања економске и друге позадине појединих института, да их оспособи за примену права или истраживаньа без обзира на то каква ће бити позитивно-правна решења. (Све ово, разуме се, у оквирима једног разумног обима материје). 2. Поред основне намене (студентима), уцбеник може имати и пшре амбиције: може бити намењен лицима која примењују или која стварају право. Потреба за оваквим уцбеником постоји нарочито у гранама где не постоји кодификовано право, систематизована судска пракса (решавају се конкретни случајеви на оригиналан начин, али без спремности да се дефинишу принципи), недоволно уочени обичаји. .. итд., а нарочито у периоду када се развија самоуправно право (тзв. „сполашње” и „унутрашње”), када се законодавно уобличава једна правка материја или се формирају нове правке дисциплине услед потреба праксе. 3. Најзад, универзитетски уцбеник (нарочито када je он и научно дело аутора) могао би бити намењен и пшрем кругу лица, а не само студентима и другим правншхима. Као на пример, колекција »Thémis« у Француској, која поред студената има у виду још и „практичаре права, управу, новинаре, политичаре, који хоће да буду у току дубоких промена које право трпи... сваког образованог човека у време када продублено знање друштвених феномена постаје нужан елеменат опште културе”. Y вези са овом групом питана у Комисији за реформу je преовладало схватање по којем уцбеник, који je на првом месту инструмент за рад студената, треба да има за цил да отвори хоризонте у стручно и научно подручје ко je дисциплина захвата, као и да подстакне студијско интересовање (научно-стручна мотивација) и за време и, нарочито, после студија. Ради тога уцбеник, са једне стране, треба да садржи основна теоријска знаньа ко ј има се отвара пут ка позитивном праву, али, са друге стране, он мора да садржи један минимум стандардних знаньа (испод кога минимума не може бити реч о универзитетском уцбенику, него о средњошколском уцбенику). При томе je, разуме се, нужно да се аутор држи у највећој мери наставног програма и одржи извесну пропорцију обима наставник јединица које се обрађују. (Има случајева да ce неки делови запоставлају, док се друти мегаломански обрађују). На овом месту je посебно указано ка једну оригиналну концепцију изложену у Комисији за реформу (др С. Врачар) по којој, не би требало више говорити о уцбенику какав данас постоји, него о уцбеничком материјалу који би био сачињен од: 1. једног целинског уцбеника са стандардним знањнма, 2. од комплементарног уцбеничког материјала (који са становишта домета и захвата могу бити веома различити) и 3. од тзв. „ридинга” (reading), тј. разних текстова, збирки, антологија, и сл. Стварању једног оваквог уџбеничког мате.ријала требало би тежити на свим предметима и поред тога што данас постоје још увек бројне тешкоће у остваривању овог циља: број наставника и сарадника који би припремали овај материјал, разлози финанснјске природе, итд. Y погледу, пак, обавезности овог материјала као испитног градива, сматра се да би он погодовао диференцираности која постоји међу студентима и да би пружао шансу болим студентима, јер би обим савладаног материјала утицао на висину оцене. Y реферату je дале указано на основе идеје изложене у Комнсији за реформу поводом питања оправданости (или пожелности) постојања више уцбеника на истом предмету на истом факултету. Најпре, у систему тзв. уџбеничког материјала ово се питање и не би озбилно поставлало, јер би целински уцбеник (са стандардним знањима) писао најстарији или најискуснији наставник док би комплементарне уцбеннке писали остали наставници на предмету према својпм компетенцијама или склоностима. МеЬутим, пошто je тај систем joui увек идеал а не реалност, поставлено питање тражи одговор. Y Комисији су изражена различита мишлења. По једном, ово питање задире у саме лудске односе и има и своју етичку страну: захтев за постојање само једног уцбеника ствара одређене приви-