Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

лошег квалитета и случајева када се крв нуди на штету даваоца. Међутим, изгледа да надлежни органи не схватају правилно природу проблема и обраћају се јавности искључиво у циљу давања крви, а да при томе не нуде никакву накнаду за драгоцену крв. Природно je да се тим путем не може обезбедити довољна количина крви. Тачно je да треба поштовати чврсти дух добровољних давалаца, али, помисао да je људско тело свето и да се чак ни један његов део не сме продавати, одржава у претераној мери спиритуалистичка мисао. Пошто je крв постала предмет продаје, а та продаја je умногоме рационална, идеја да се плаћа за пресаЬене делове тела не сме се у потпуности негирати ( æ ). По другом мипхљењу, ово питање треба репшти на тај начин што би се размотрила могућност закључења уговора на основу кога би прималац пресађеног дела тела преузео на себе неке обавезе у погледу штете коју би евентуално претрпео давалац, или његова породица у случају наступања његове смрти. Ту не би била у питању накнада штете за узети део тела, већ накнада штете у случајевнма кад би та штета наступила ( 29 )Када се расправља о овом питању, можда би се могли појавити извесни аргументи који би ишли у прилог изнетих ставова. Постоји мишљење да треба разликовати трансфузију крви од трансплантације делова тела, па би у том смислу требало дозволити даватье новчане накнаде само у случају трансфузије јер она не представља никакву опасност за живот даваоца ( 30 ). Међутим, имајући у виду да људско тело и гьегови делови имају посебну моралну вредпост која произилази из потребе поштованьа људског достојанства, не би се смела дозволити никаква трговина л>удским телом, било да je реч о живом човеку, било о лепту, jep и умрли човек оставља за собом, ако не нешто више, а оно бар обавезу поштовања која му се мора указати, без обзира ко je и какав je био. И ту се не може правити разлика између лакше и теже операције. С друге стране, није у питању никаква спиритуалистичка мисао, нити било каква иреална идеја поштовања умрлог човека, већ једно стварно осећање које врло добро и веома дубоко познаје сваки човек после смрти другог човека, посебно блиског рођака или пријатеља. Када се говори о аргументима који би се могли узети у обзир приликом расправљања о изнетим ставовима, онда се мисли и на личну или породичыу материјалну ситуацттју која би се могла побољшати продајом неког дела тела, на право на траженье накнаде за евентуално наступатье штете, итд. Међутим, ако би се све то препустило решавању појединаца, без обзира на постојање прописа, сигурно би се појавила широка скала могућности злоупотребе, било од појединаца, давалаца или прималаца пресађених делова тела, било од њихове родбине. Такво решење би било у директној супротности са свим етичким начелима поштоватьа л>уд-

(28) Т. Uematsu, Legal Problems relating to the Organ transplantation, Hitotaubashi journal of arts and sciences, Вол. 9, бр. 1, 1968, стр. 5. (Y Француској се око 1790. године леш човека могао купити по цени од 16 суа. цит. према J. Р. Doll, ор. cit. стр. 265.

(29) О оваквим дшшљењима, вид. J. Р. Doll, ор. cit. стр. 7. (30) Dr Daube. Transplantation: Acceptability of procédures and the required legal sanctions, Вид. Ciba Foundation Symposium; Ethica dn medical progress: with special reference to transplantation, Лондон, 1966, стр. 199.