Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

8

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

било порицањем надлежности призваног форума, или, напокон, несудјеловањем у самом поступку. Ако je арбитражни поступак доиста правоваљано договорен, такво поступање једне од странака да спријечи проведение поступка заправо значи кршенье преузете обвезе, али томе се може одмоћи само тако да се у договорени поступак уграде начини и средства помоћу којих ће се осујетити штетно дјеловање злонамјерних корака иш протеста криве странке. Речено je да, у првом реду, може странка арбитражног поступка спријечити провођење поступка тиме што не судјелује у стзарању арбитражног форума или га кочи. Најбоље ће се видјети штетност хаквог поступка ако си предочимо одвијан>е поступка у другој половици 19. стол>ећа како га je замишљао правишик о арбитражи који je на темељу реферата Л. Голдшмита (L. Goldschmidta), прихватио Институт за међународно право године 1875. Међу правилима тога правилника налази се и пропис о стварању вишечланог арбитражног суда на начин да свака странка именује по једног арбитра, а ови заједно бирају трећега. Ако ce ови не могу сложит „компромис утрњује” (чл. 2). Но и кад je арбитражни суд већ сложен, може се десити да један од арбитара отпадне смрћу, демисијом и слично. Ако се странке не могу сложит о новом именовању, компромис губи снагу (чл. 5). Такав поступак једне од странака може и данас спријечити проведење договореног поступка. Примјер из раздобл>а Уједињеннх народа даје савјетодавни предмет о тумачењу мировних уговора с Бугарском, Маџарском и Румуњском. Када су савезничке државе приговориле наведеним државама да се не држе својих у мировним уговорима преузетих обвеза о поштивагьу права човјека, па када су након безуспјешних претходних корака предложиле да се настали спор ријепш пред тројном комисијом ко ja je за ту сврху предвиђсна у тим уговорима, три наведене државе нису се одазвале позиву да именују ca своје стране једкога члана комисије. Уговори су предвиђали да ће трећега члана именовати главни тајник Уједињених народа. Будући да није био именован бугарски, мацарски односно румуњски члан, поставило се питање може ли главни тајник ипак именовати трећега ч\ана и може ли комисија од два члана правоваљано рјешавати. Међународни суд je у својем савјетодавном мишљењу дао на поставлено питање негативан одговор. На тај je начин наведении државама успјело да осујете заподијевање поступка на који су биле обвезане. Но такве се смицалице могу спријечити ако се у уговору о арбитражи предвиди образована арбитражног суда и у случају кад једна од странака ускраћује своје судјеловаље. Тако чл. 23. Опћег женевское акта о мирном рјешавању спорова (донекле измијењеног резолуцијом Опће скупштине УН од г. 1949) предвиђа да у крајњем случају именовање недостајућих чланова арбитражног суда може, на захтјев ма само једне од странака спора, изврпшти предсједник МеЬународног суда. То исто рјешење прихваћа и узорак арбитражног уговора што га je израдила Комисија за међународно право, а одобрила Опћа скупштина УН резол уциј ом 1262 (XIII). Слична рјешења налазе се и у многим двостраним уговорима који предвиђају арбитражу као средство рјешавања спорова. Друга начин којим се може послужит странка у спору да нзбјеше поступак пред међународним суцем састоји у томе да том супу оспори