Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

МЕТОДОЛОШКЕ ТЕШКОЋЕ ПОЗИТИВНОПРАВНОГ ОДРЕЂЕЊА ПРАВНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ЈЕДНАКОСТИ ЉУДИ У СОЦИ ЈАЛИЗМУ

„Човек се у социјализму мора осећати свој, али не као себичан и усамљен појединац. Човек постаје свој, и све вшпе слободан, уколико више учествује у разноврсним облицима заједничке борбе, сарадње и помоћи, који су засновани на осећању и уверењу заједнице да je човек највећа вредност”. Програм Савеза комуниста Југославије Исхорија друштвене мисли показује да je идеја једнакости настала веома давно, неодвојива од појма слободе и правде, права и политике. Настанак класа условно je појаву друштвене неједнакости и државе, права и политике, a положај човека у друштву учинио зависннм од класне припадности. Поред тога, настанак класа представља једну од најдубљих, од многобројних супротности у животу друштва. Истовремено, њиховом појавом почиьье на нови начин да се одржава јединство друштва и да се траже решења за успостављање односа једнакости између људи. Једнакост ce различихо поймала, а узроци неједнакости различите објашњавали и настојали отклонили. Ипак, хиљадама година, до данашњег дана, одржава се још увек неједнакост и потчињавање већнне људи магьини у готово свим друштвеним заједницама. Највеће богатство друштвене мисли садржано у делима великих мисли\апа посвећеним једнакости и слободи људи имало je веома велики утицај на садржину права, организацију државе и политичку активност. Још пре Платона и Аристотела, преко Хегела и Маркса, до наших савременика који покушавају да мењају овај свет, право, држава и политика дају подстицај за развој мисли и сазнања о човеку и друштву. Непрекидно тражење узрока неједнакости и решења за успостављање једнакости и слободе л>уди, значило je истовремено излагање суштине права, државе и политике. Зато историја иеједнакости и борбе за једнакост људи у друштву, или прецизније речено, историја класног друштва, јесте историја

(*) Ова расправа je уводни део докторске тезе „Правка и политична једнакост људи у социјализму", одбрагьепс на Правном факултету у Београду 13. 10. 1972. године, пред комисијом: др Јован Борђевић, др Радомир Лукић и др Стеван Врачар.