Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

сности као неко ограничење једнакости, једиог од основних права сваке државе. Уосталом, пракса а за њом и теорија учинили су корак даље од правила о неопходној сагласности за обавезивање држава. д) То се нпр. запажа код деловања уговора према трећима. Правило pacta tertii пес nocent пес prosunt нема више апсолутно значење у време када многострани уговори добијају нове функције ( эт ). Ово се нарочито истиче поводом одредбе члана 2, т. 6. Повеље, која каже да ће YH настојати да државе које нгхсу њихове чланице поступају у складу са начелима Повеље (садржашш у чл. 2) „уколыко je то потребно ради одржања међународног мира и безбедности”. Гудрич и Хамбро сматрају да YH овим преузимају овлашћења „која се не заснивају на пристанку оних на које ce односе” Прихватајући овај став, Нтшчић сматра да je реч о правннм обавезама нечланица ( 2! ‘) ида то није у противречностп са сувереном једнакошћу јер поменуте одредбе имају за циљ очување међународноправног поретка који установљава Повеља, a чији je камен темељац начело суверене једнакости ( 30 ). Каваре (Cavare) ово ограничава на примену принудних мера када органп YH сматрају да je неопходно активно учешће трећих. Не може се трпети злонамерна неутралност или равнодушност која би ометала акцију. За жаљење je што Повеља није јаснија да би се знало шта се може захтевати од трећих ( 31 ) . В) Одступање од једногласности je усвојено y пракси резерви, тј. довољна je сагласност најмањег броја држава да се држава која ставља резерву сматра утоворницом. Бечка конвендија о уговорном праву (1969) стала je на становиште да ни противљење резерви не мора да има аутоматски за последицу непостојање уговорних односа између државе која ставља резерву и државе која приговара већ само ако тако нзјави држава која ставља приговор (чл. 20, ст. 4, т. б). е) Једногласност није потребна ни за настаиак обичаја, иако не мали број писаца у њима види прећутни пристанак, макар у виду непротивљења одреВеној пракси. Из одредбе члана 38, ст. 1, т. б) Статута МеВународног суда правде јасно се види да je реч о општој пракси ко ja не мора да буде прихваћена од свих ( 22 ). Ни у овом случају се одсуство једногласности приликом стварања правних правила не сматра повредом једнакости субјеката меВународног права. 5. Ова одступања од начела једнакости добила су у науци различита објашњења. Док су једни порицали једнакости сваку правну вредност,

(27) На пример стварање посебних режима међународних путева je у надлежности држава на чијим се територијама нэлазе, али тако створена правила не салю да признају права свима већ им намећу и неке обавезе. М. Lachs, Le développement et les fonctions des traités multilatéraux, Recueil des Cours, 1957, t. 92, pp. 318—319.

(28) L. Goodrich E. Hambro, op. cit., p. 134.

(29) Б. Hиhч и ћ. Проблем суверености у Повељи и пракси Уједињених нација, Београд 1967, стр. 365.

(го) Исто, стр. 365, 380—381.

(si) L. Cavare, Le droit international public positif. t. 11, Paris 1969, p. 196. (32) Не може ce прихватит и схватање да je важно да буду укључене државе ~које су од посеоног значаја по својој моћи или култури". X. Келс е н, Théorie du droit international public, Recueil des Cours. 1953, t. 84, p. 127.

209

ЈЕДНАКОСТ И РАВНОПРАВНОСТ ДРЖАВА Y МЕБУНАРОДНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ