Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

208

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

г) Још већу критику изазвало je давање различите вредности гласовима појединих чланова, иако сви имају исти број гласова. Обично се -за доношење одлуке захтевају гласови одређене трупе држава. Најдаље се отшило у Савету безбедности YH, где je за доношење свих одлука, сем о питањима поступка, потребна сагласност сталних чланова (чл. 27, ст. 3). Тако се дошло до качела једногласности, које je по многима највише у складу са једнакошћу јер онемогућава наметање одлуке против воље неког члана. Оно се јавља као најбоље средство за заштиту малих, а велики у н>ему виде заштиту од бројчане надмоћности осталих, што je јасно истакнуто за време преговора у Јалти 1945. Међутим, у теорији ово се правда одговорношћу за одржање мира и безбедности С 23 ), односно да су повластице дате великим државама не у њиховом интересу већ у интересу свих држава, глобалне међународне заједниде ( 2! ). Аруги сматрају да већинско одлучивање није противно једнакости jep се унапред предвиВа начин доношења одлука. То су актк организација а не оних који су за њих гласали. Овде није реч о обавезности одлука већ о најмањем броју гласова потребном да се одлука донесе (неке од њих не обавезују). Сасвим je друга ствар вето у корист одреВених држава ( 25 ), тј. могуђносг да се спречи доношење одлука С 26 ). Томе у прилог може се навести да су државе које се залажу за једногласност прихватила већинско одлучивање у питањима поступка. Зашто je оно у овом случају у складу са једнакошћу? Y питању су посебни интереси држава а не начелан став. То се потврђује чињеницом да у Генералној скупштини нема ј едногласности, али њене одлуке су најчешће препоруке. Ово показује да се меВународке организације од неких join увек посматрају као некада повремени скупови држава, а донете одлуке изједначују са уговорима, у чијој je природи сагласност воља. На тај начин се и једнострани акти (у које долазе и акти међународних организација) изједначују са уговорима. Да je теорнјски погрешно све правне акте сврставати у уговоре показује баш пракса меВународних организација, у којима су поједина важна питагьа регулисана уговорима (нпр. YH) иди се регулишу најчешће уговорима (нпр. МОР). Па и са становишта уговорног права не може се одузиматн слобода државама да пропишу начине доношена одлука у организацијама које стварају, па и такве који неће захтевати сагласност свих у сваком пој едином случају. Чшьеница да све нове државе, којима je несумњиво стало до једнакости, траже да буду прнмљене у YH сведочн такође да не сматрају одсуство једногла-

пласт, а у некима су саме на власти, па се то одражава и на састав скушшгша тих организација. (22) То се нарочито натлашава код совјетских писана. S. Krylov, Les notions principales du droit des gens, Recueil des Cours, 1947, t. 70, p. 454; H. Ушаков, h вопросу о праве ~вето" в ООН, Советский жегодник международного права, 1959, стр. 220. (24) Е. Ко го vi ne, The Second World War and International Law, American Journal of International Law, Oct. 1946, p. 476.

(25) W. Ко о. Voting procedure in international political organizations, New York 1947, p. 11.

(26) Ни Повел>а не говори о вету већ о потреби једногласности сталшос чланова Савета безбедности. Негатнван глас има исту снагу као вето (како je касније протумачено).