Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

106

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

посебно уговорено што ће, вероватно бити веома редак случај у пракси, jep се не види интерес неког лица да под тако неповољним условима задржи за себе право да одустане од уговора. А затим, право на'накнаду штете услед одустанка може амати уговору верна страна у случају ако je њен сауговорач, одустајући од уговора, поступао долозно тј. са намером да јој на тај начин причини штету. Y овом другом случају, право на накнаду штете заснивало би се на правилу према коме се споразумом страна не може искључити одговорност за нахмерно проузроковану штету, а не на споразуму о одустаниди нити на факту да je одустанком од уговора причињена штета. Аодајмо узгред да ће се и овај друга случај догодити у пракси сасвшм изузетно. Као што се види, дех\ован>е одустанице према страни која je верна уговору потпуно je различито од деловања уговорне казне. Jep, страна која има право на уговор ну казну хможе поред ње захтевати и накнаду штете до висине претрпљене штете ( 6 ). Ово je последица превасходно индехмнаторне функције уговорне казне, поред пеналне, коју она такоЬе има. То међутим, није случај са одустаницом. Изх\ожено резонованье стоји упркос томе што je један од критериjVxVia за одређнвање висине одустанице и евентуахша штета коју бн претрпела страна која je верна уговору у случају да друга одустане од уговора. Несумњиво je, да та уговорна страна увек или готово увек има у виду и елемент евенуталне штете због одустанка иако од утицаја у то.ме могу бити и многи друга елементи. Али то није одлучујуће. Jep, друга страна зацело, уопште не полази од тог елемента. Очекујући користи од споразума о одустаници у ситуацији кад, у тренутку закључења уговора није сигурна да ће остати у њему, она се опредељује за висину одустанице на основу сопствене процене о тохме колику „цену” вреди платити да добије овлашћење да одустане од' уговора. На пресеку та два интереса и под утицајем хмногах други.х околности и пре света у зависности од стварног односа снага сауговорача, они ће и одредити висину одустанице. Резихлшраћехмо на крају разхматрање пнтања о коме je суд заузео став у цнтираној пресуди. Пошто обавеза плаћања одустанице није условљена кривицо.м OBxVaшћене стране нити je последица кршења њених уговорних обавеза, она не представл>а накнаду за штету која би, евентуално настала због одустанка од уговора. Право друге стране да захтева исплату одустанице кад њен саутоворник одустане од уговора, потиче из споразума о одустаници. Најзад, споразухм о одустаници имплицитно садржи и клаузулу о искл>учењу одговорности овлашћене стране за штету која би настах\а вршењехМ овлашћења. Прехма томе, одустаница нема индемнаторни карактер и није везана за штету ко ja би хмогла настати услед одустанка од уговора. Због тога уговору верна страна има право да захтева исплату одустанице без обзира на штету коју je претрпела због одустанка па тако и у случају кад уопште није претрпела никакву штету. II 6. Друго пптање у вези са одустаницом које je прнвукло нашу пажњу тиче се могућности смагьегьа гьене висине од стране суда кад.то тражи заинтересовано лице. Оно je у доста блиској вези са питањем о коме je до сада било речи. Jep, ако смо прихватили став да право на одустаницу постоји и кад услед одустанка од уговора није проузрокована никаква штета, значи ли то да страна која je одустала од уговора увек дугује исплату одустанице без икаквог одграничења у победу н>ене висине? Као

(в) Опште узамсе за промет робом, чл. 251 ст. 2.