Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

109

ćvacka ПРЛКСл

вано лице. Супротно томе, такво правило постоји кад je у питању уговорна казна. Погледајмо откуда та разлика. Уговорник у чију je корист предвиђена уговорна казна има право да захтева њену исплату под условом да je неиспуњење одн. неуредно иену њење обавезе друге стране, наступило њеном кривидом. Та кривица се претпоставља jep je у питању уговорна одговорност па je тако терет дока31шања пребачен са повериоца на дужника. Захтев за испуњењем овог услова нужно проистиче из природе уговорне казне о чему смо раније учинили једну напомену. Додајмо овде да je то уједно и објашњење што се висина уговорне казне одређује према евентуалној штети која ће настати ако друга уговорна страна прекрши своје уговорне обавезе. При томе се на овако одређену висину додаје joni један износ па тако уговорна казна, поред одштетне, остварује и функцију притиска на дужника да испуни своју обавезу. Због тога, ако се покаже да je уговорна казна претерано висока у пореВењу са штетом која je настала кршењем дужникове обавезе, суд je овлашћен да je умери али не на износ мањи од проузроковане штете већ нешто виши од тога. ( и ) Применом овог правила осигурава се да уговорна казна оствари своју функцију jep би иначе споразум о уговорној казни могао да послужи као средство за постизанье зеленаппсог интереса или неког сличног недозвољеног резултата. Помињемо узгред да овакав став представља устаљену праксу судова у нашој земљи. ( 12 ) Насупрот томе, обавеза плаћања одустанице није санкција за кривицу стране која je овлашћена на одустанак од уговора, нити je та обавеза намењена накнади штете, која je настала услед одустанка. Као што je већ изложено, одустаница представља „цену” коју плаћа овлашћена страна ако жели да изиђе из уговора. Ако суд ипак прихвата њен захтев да умери висину одустанице, он то може чинити из неких других разлога но што je то случај код уговорне казне. Због изложених разлика у функдијама уговорне казне и одустанице, закон допушта смањење прве док то не предвийа за другу. Међутим, закон не садржи ни правило према коме би то било недопуштено. С тога je на суду да утврди у којим je то случајевима могуће и под којим условима. Цитирани део образложења одлуке Врховног суда Југославије представља покушај да се то учини. 10. Одмах ћемо рећи да тај покушај не сматрамо потпуно успелим, jep оно што je наведено у образложењу не представља довољан основ за став према коме суд може да смањи висину одустанице на захтев заинтересованог лица, што иначе сматрамо потпуно прихватљивим закључком. Уствари, Врховни суд веома успешно критикује становишта нижих судова, док je знатно мање успешан кад износи аргументе за сопствени став. Истина, треба узети у обзир да Врховни суд није пресудио ствар вей je само укинуо нижестепене пресуде и вратио случај на поновно расправл>ање истичући при томе и своје правно мишљење. Ипак, изнету оцену тог мишљења не доводи у питање ни та околност. Да бисмо ту оцену потврдили анализираћемо неке делове цитираног образложења. При томе се нећемо задржавати на свим непрецизностима као и понегде недовольно коректно употреблении терминима, што може довести у забуну иако ће се поводом неких питања указати и на то.

(и) В, о томе; М. КонстантиновиВ, Природа уговорне казне Смањење од стране суда, Аналн Правног факултета у Београду, бр. 2/63. стр. 213.

(12) В. нпр. Решење Врховног суда HP Србије Гж 46/50, објављено у Збирци одлука Врховних судова I, одл. бр. 116, стр. 130—131; Содба Врховнега содишча Јушславије Гж 66/68. објављена у Збирци судских одлука књ. XIV, св. 1. одл. бр. 55. стр. 127—128. као и многе друге.