Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

108

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

се могу споразумети да имовинска вредност коју једна страна предаје другој у тренутку закључења уговора, без обзира какоће јеониназвати па тако и кад je назову капаром, има значење одустанице. Y том случају свака од страна може одустати од уговора али уз последице које иначе иаступају ако je уговорена капара. Тако, уколико одустане страна која je дала поменуту имовинску вредност, она joj пропада. Ако то учини она која jy je примила, дужна je да враги другој страни удвојену вредност онога што je примила. ( 8 ) Y питању je, као што се види, споразум о једном начину обезбеВеиа пспуњења уговорних обавеза који je специфичан. Y њему су сједињене поједине особине капаре и одустанице a дејства која тај споразум изазива представљају комбинацију правних дејстава та два средства обезбеђења. Због тога се овакав споразум назива „капара као одусташща” ( 9 ). Y случају о KOiMe расправљамо, стране у спору су закључиле управо такав споразум. 8. Прихватајући у начелу став изражен у нижестепешш пресудама да суд може смањити износ који туженици треба да плате хужиоцу, Врховни суд Југославије je у образложењу своје одлуке навео и ово: „При таквом стању ствари, капара има карактер одустанице па страна која je примила капару a одустаје од уговора, обавезна je да другој страни плати износ који одговара двоструком износу капаре. И овај суд сматра да je, у начелу, суд овлашћен да умери износ који према изнетом правилу прималац капаре треба да плати другој уговорној страни, ако нађе да би плаћање двоструког износа капаре представљало прекомерно плаћање. То се односи и на случај кад капара има карактер одустанице. Но, овај суд налази да ни првостепени ни другостепени суд ннсу дали довољне разлоге за смањење обавезе тужених на илаћање износа од_ 3.000. одн. 5.000. нових динара, осим што су навели да je капара несразмерно високо уговорена. То становиште нижесхепених судова не може се прихватити, jep би из гьега следило да су уговорне стране ограничене у уговараньу висинё капаре, а то становиште није правилно. Друго je питање умеравање обавезе обавезне стране у погледу плаћања двоструког износа капаре. Капара je уговорена и дата у износу од 20.000. нових дин. што представља 10% од купопродајне цене. По схватаньу овог суда, та висина капаре уопште говорећи није претерана, па с тога не би била претерана ни обавеза стране да плати 20% од купопродајне цене на име двоструког износа капаре. Међутим, околности конкретног случаја могу бити такве да оправдавају умеравање обавезе обавезне стране на враћање двоструког износа капаре (на пример, оправдани разлози за одустанак од уговора, економскп неоправдано стицање прекомерне користи на страни даваоца капаре у виду примања гьеног двоструког износа, тешке екоиомске прилике стране која одустаје од уговора и која би по томе била обавезна да враги двоструки износ капаре и др.).” ( 10 ) 9. Као што се може видети, Врховни суд Јутославије се у цитираном образложењу не позиза ни на једно законско правило на коме би засновао свој начелни став. Разлог томе je што у закону и нема правила по коме би суд могао да сматьи висину одустанице уколико го тражи заинтересо-

(8) Опште узансе за промет робом, чл. 50. Исто правило садржи и италијански ГЗ у чл. 1386. ст. 2; Швајцарски закон и к о облигацијама у чл. 158; АГЗ у § 910 и др.

(о) Тако Опште узансе за промет робом, в. чл. 50.

(ю) Пресуда Врховног суда Југославије цитирана у примедби бр. 7, стр. 79.