Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

84

АНАЛИ ГГРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

апсТрактног критеријума изазива y пракси тешкоће, ми смо ипак за тај кригеријум јер он представља компромис између оправдане тежње грађанског суда за слободном чшьеничном и правном оценом с једне стране, и настојања да се сачува ауторитет кривичне пресуде, па самим тим и углед правосуђа уопште, с друге стране. Апстрактно мерило je данас владајуће у француској науци и судској пракси ко ja то мерило примењује и на субјективни елемент одговорности поводом осуђујуће кривичне пресуде ( 2 ). Схватање за које смо се изјаснили заступљено je и у савременој аустријској науци ( 3 ). Такво схватање не противречи одредби чл. И, ст. 3, jep je њен смисао у томе да парнични суд мора узети да je кривично дело учињено и да je за исто одговоран онај ко je кривичном пресудом проглашен одговорним. 2. Дуэюност упозорења странке да пуномоћник пред вашим привредним судом мора имати положен правосудна испит. Y једном спору пред вишим привредним судом као пуномоћник тужене странке појавило се лице које није имало положен правосудии испит. Суд му je ускратио заступање, и по одржаном роЧишту уважио тужбени захтев. Врховни привредни суд je својим решењем Сл 793/70, од 30. 10. 1970, укинуо првостепену пресуду и предмет вратио истом суду на поновно суВење. Одлука je објављена у првој свесци Збирке под насловом: „Када вредност предмета спора прелази 10.000 динара иди се поступай води пред вишим или Врховним привредним судом, суд мора одложИти рочиште ако странка упути као пуномоћника лице без правосудног испита, а у позиву за рочиште није упозорио дпранку на одредбе члана 481, ст. 2. ЗПП" (одлука бр. 149). Y образложењу своје одлуке Врховни привредни суд истине да je у позиву туженом на расправу требало скренути пажњу да у поступку пред вишим привредним судовнма пуномоћник странке може бити само које има положени судијски или адвокатски испит (чл. 481, ст. 2. ЗПП). Међутим каже Врховни суд из формулара познва који употребљава првостепени суд могло би се закључити да то није учшьено. Према томе, туженом није дата могућност да расправл>а пред судом, чиме je првостепени суд учшшо битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 343, ст. 2. тач. 6. ЗПП-а. Одлука заслужује дискусију. Мислимо да се ради о питању да ли je суд погрешио што у позиву на рочиште није поучио странку о томе да за заступање у парници може овластити само лице са положеним правосуд ним испитом. Нисмо уверени да je одговор који се у цитнраној одлуди на то питање даје, тачан. Дужност упозорења на квалификованост пуномоћника, коју би суд био дужан да испуњава у позиву на рочиште, није у ЗПП-у посебно прописана, онако како je то предвиВено за последицу изостаыка са рочишта (чл. 103, ст. 3). Напомињемо да, ако би таква дужност постојала, онда би она од стране привредног суда у односу према тужеыом морала бити поштована још пре позивања на рочиште, а то значп већ у време кад се тужба доставља на одговор (чл. 471. ЗПП). Jep, могло

(2) На поставлено питатье исти одговор за француско право дају, на пример. Маzeaud. Résponsabilité civile, 1954, No 1790—1792; Valticos, L’autorité de la chose jugeé au criminel sur le civil, 1953, No 278.

(3) Fasching, Komentar zu den Zivilprozessegesetzen, 111, стр. 260.