Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

86

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Истина je да граматичко тумачење упућује на супротан закључак, али предност треба дати тумачењу којим се открива циљ одредбе. Ова je после рата преузета из совјетског права (чл. 118, ст. 5. и 6. Гражданског процесуалног кодекса РСФСР). Алтернативном надлежношћу по чл. 46. ЗИП олакшава се жртви вођење спора. Taj разлог не говори за примену исте привилегије и на регресни спор по тужби осигуравајућег завода. 4. Делегација. По чл. 62. ЗПП, републички врховни суд може, на предлог странке или надлежног суда, одредити да у пој едином предмету поступа друга стварно надлежан суд са његовог подручја, ако je очигледно да ће се тако лакше спровести поступак или ако постоје друга важни разлози. ВС Југославије, у свом решењу Рев. бр. 343/70, од 19. 11. 1970, заузео je став да против тог решења нема места жалби (30 1 71). У објављеном тексту образложења речено je да се овде не може применити чл. 364. ЗПП, по којем je против првостепеног решегьа жалба допуштена ако није изрично нсклучена. Разлог je тај што „против решења републичког врховног суда наш Закон о парничном поступку не предвнВа могућност подношења жалбе, осим против решења о предлогу за понављање поступка (члан 3SB, став 4. Закона о парничном поступку)”. ВС Тугославије донео je и раније неке одлуке по којима жалба против поменутог решења није допуштена (Гж 1/68, од 5. 2. 1968, 30 1968 —1 - 62; Гж 2/68, од 15. 2. 1968, Билт. ВСЈ 1968, бр. 23). Сличне одлуке срећемо и у објављеној пракси Врховног суда Србије (Р 147/66, Билт. 1966/8; Р 238/67, Билт. 1967/10; Р 464/67, Билт. 1968/12) и Врховног суда АПВ (Рев 17/1959, Гласник Адв. коморе АПВ 1959/11). Исто становшпте заступлено je и у науци са истом аргументацијом ( 6 ). Мислимо да се са схватањем да против делегације није допуштена жалба треба сложнти. То схватање засновано je на принципу да против решења које доноси виши суд, без обзира што je то прва одлука о питању које je предмет решавања, није допуштена жалба. Аргумент није без вредности, али ми бисмо тежнште ставили на карактер одлуке. Наиме, суд има по Закону овлашћење и дужност да одреди другу месну надлежност ако то сматра целисходним. Y том правилу треба вндети једно одступање од принципа да странна има право да јој суди надлежни суд. А а ли ће доћи до делегације, одлучујући je интерес функционисања правосуђа у конкретном спору. Том интересу Закон даје превагу над правом странке. Строго узев, акт делегације није типичан за судску функдију. Делегирање je пре управљање у административном смислу, него суВење у степену ( 7 ). Y оцени целисходиостн делегације суд je суверен и зато Закон не допушта странци да ту целисходност оспорава инсистирајући на томе да јој суди

(6) Види: Јухарт, ЦПП. 1962. стр. 162 нети, Коментар, 1963, стр. 81; Zuglia Triva, Коментар 11, 1957, стр. 149; Трива, ГПП I, 1972, стр. 213. Супротно Базала, са образложењем да за овај случај Закон не предвнђа изузетак од правила по коме се првостепено решење може напасти жалбом (ЗПП с објашњењнма и судским одлукама, 1969, стр. 53).

(7) На то указује Марковић, ГПП, Књнга прва, Свеска I, стр. 187. Иста мисао садржана je и у одлуци ВС Срб. Р. 147/66, коју je потврдио ВС Југославпје својом одлуком Р 81/66. (Билт. ВС Срб. бр. 8/66).