Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

87

CYACKA ПРАКСА

суд који je по Закону надлежан ( 8 ). Жалба против решења о делегацији искључена je из истих разлога из којих je она искључена против решења о сукобу надлежности. (И овде решење може бити супрохно убеђењу странке да je надлежан други суд, а не онај који je решењем одреЬен да пресуди спор.) Пошто странна нема право на делегацију, то јој поготово не припада право на жалбу против решења којим се одбија њен предлог да у покренутом спору поступа други суд. Као што странна нема право да се против делегације жали над ову налажу разлози целисходности, тако јој то право, из истих разлога, не треба признати ни над je реч о делегацији која je нужна (чл. 61). Да ли je суд у стању да поступа, то je ствар његове констатадије, коју странна не може да доводи у пнтање. Међу објављеним одлукама IШсмо нашли такву која се односи на ову врсту делегације. Y литератури, мшпљења су поделена (•). 5. Опозивање одрицања од тужбеног захтева. Y четвртој књизи Збирке објављена je, под бр. 499, одлука ВС БиХ, под следећим насловом: „Када суд у смислу члана 181. ЗПП не донесе одлуку о примању на знање изјаве тужиоца о одрицању од тужбеног захтева, а тужилац накнадио опозове ту своју изјаву, онда се (применом аналогије из члана 320. став 5. ЗПП) не може више донети одлука да се тужба сматра повученом (Ријеш. Гжж 115/71, од 22. 6. 1971). С обзиром на начелни значај одлуке целисходно je изнети образложење у целини: „Из стања списа je евидентно да ce je тужилац писменим поднеском од 30. јула 1970. године одрекао тужбеног захтјева, а потом такођер писменим поднеском од 20. августа 1970. године повукао своју изјаву о одрицању. Након дате изјаве о одрицању од тужбеног захтјева првостепени суд у смислу члана 181. Закона о парничном поступку није донио одлуку којом би примио на знање такву изјаву тужиоца, него je побијано ријешење донио 7. октобра 1970. године, дакле, након што je тужилац повукао своју изјаву о одрицању. Међутим, када ce повуче изјава о одрицању од тужбеног захтјева, суд више не би могао донијети одлуку као што ју je донио првостепени суд, с обзиром да се по одредби члана 320. став 5. Закона о парничном поступку и признанье тужбеног захтјева може опозвати до доношења пресуде, па нема никаквог разлога да се одредба овог члана не примјенн аналогно и на конкретни случај”. Одлука je значајна зато што се њом заузима став да je одрицагье од тужбеног захтева опозкво, управо онако како je то изрично прописано за

(8) Супротно томе, Јухарт узима да би жалбу требало допустити ако се узме да je делегација из разлога целисходности акт правосудие управе (ЦПП, 1962, стр. 163).

(9) Јухарт на једном месту узима да против решења о нужној делегацији нема места жалби (ЗПП с појаснили, стр. 81). Исти писац, меЬутим, на другом месту сматра да je жалба допуштена већ самим тим што није искључена (ЦПП, стр. 162). Из истих разлога сматра жалбу допуштеном и Базала (ЗПП с објашњењима итд., стр. 52). Исто и Цул>а, који сматра да жалба одлаже спровођење решења, што je по његовом мишљењу сасвим неумесно (ГПП, стр. 190). Овај аутор у Коментару уз чл. 61. каже да je, у цил>у отклањања пометње, требало изрично прописати да против одлуке о нужно ј делегацији нема места жалби (Zuglia Triva, Коментар I, стр. 148). Трива по овом питању заузима исти став као и за случај делегације из разлога целисходности. (Види претходну напомену.)