Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

89

СУДСКА ПРАКСА

(Правник 1968, бр. 11—12). Ако није могућно опозвати повлачење, поставл>а се питање зашто би било могућно опозивање одрицања. (Није хежиште на правној последний опозване радње, него као што ћемо видети на њеној правној природи. Уосталом, и повлачење има ту неповољну последпцу да je тужилац изложен новим трошковима ако тужбу понови. Оставлено по страни то што после повлачења може истећи застарни или преклузивни рок који je био прекинут подношењем тужбе). Кад je реч о повлачењу тужбе, треба поменути да je објављена и једна одлука ВС Србије, Одељ. НС, по којој ce изјава о одустанку од повлачења тужбе, која je дата на истој расправи на којој je тужба повучена, има сматрати као ново подношење тужбе. При томе се каже да ово важи за псвлачење без одридања од тужбеног захтева (Гж-325/64. од 18. 5. 1964, Билт. 1964/2). Мислимо да je ова одлука у складу са онима које су горе цитиране. Jep њом није речено да je опозивање повлачења Допуштено тако да би после те радње настала процесна ситуација као да тужба није била ни поднесена. Смисао одлуке јесте у томе да изјава о опозивању значи исто што и подношетье нове тужбе, са свима материјалноправним и пропесноправним последицама које та радња повлачи. А то значи да опозивање повлачења није могућно онако како je то могућно учинити са неким процесним предлогом С 11 ). За разматрање питања од којег смо пошти значајно je то да je опозивање повлачења тужбе са поменутим дејством могућно само ако се тужилац није истовремено одрекао тужбеног захтева. Другим речима, ако je он ову другу радњу предузео, опозивање није могућно. Y науци cv мишљења подељена. Цуља узима као несумњиво да ce одрицање може опозвати, исто као и признање, све док суд не донесе решење којим констатује да je парница престала да тече ( 12 ). Говорећи о опозивању парничних радњи, Тухарт полази од разлике измеЬу радњи од посредног и онжх од непосредног утицаја на поступай, указујући на неопозивост ових других као на практичну консеквенцу разликовања. При томе он, као неопозиву радњу, изрично помиње повлачење тужбе ( 13 ). Трива такоВе полази од поменуте основне поделе парничних радњи стра нака и изрично наводи одрицање од тужбеног захтева као неопозиво ( 14 ) Мислимо да се аргументу на којем заснивају свој став ова последња два аутора не би имало много шта да до да, Радњом од непосредног утидаја на поступай ствара се у корист противника нов процесни положај. Могућношћу опозивања унела би се у тај положај неизвесност, која није у складу са природом парничног поступка ( 14а ). Истина, Закон je за признање тужбеног захтева прописао могућност опозивања. Али то одступање представља изузетак. Оно није предвиВено ни за једну другу радњу од непосредног значаја за поступак, па ни за одрицање од тужбеног захтева.

(и) Y све импликације овог занимл>ивог става овде се не можемо упуштати. Рећи ћемо само толико да тьегово прихватање значи да парница покренута тужбом која je повучена престаје тећи и да je опозиваљем повлачења покренута нова парница.

(12) Zuglia, ГПП, 1957, стр. 447.

(13) Јухарт, ЦПП, 1962, стр. 206.

(14) Трива, ГПП I, 1972, стр. 275.

(14а) Изрично прописана неопозивост одридања или одустанка од жалбе (чл. 338. ст. 3) само je потврда, а не одступање, од принципа неопозивости радњи које имају непосредан утицај на поступак.