Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АН АЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

признаке тужбеног захтева. Међу објављеним одлукама врховннх судова које су нам познате, нисмо наишли на такво схватање. Напротив, некима од тих одлука изражава се супротан став. Тако, пре света, Врховни привредни суд у својој пресуди бр. Сл 134/66, од 15. 2. 1966, изрично каже да je за губитак права на подношење нове тужбе у истој ствари једино одлучујућа изјава тужиоца да се одриче од тужбеног захтева. Чшьеница да суд није донео одлуку којом би констатовао одрицање од тужбеног захтева, по мишљењу Врховног привредног суда које je супротно становишту тужиоца, без утицаја je на његово право да у истој ствари поново поднесе тужбу, jep je за губитак тог права једино одлучна изјава тужиоца да се одриче тужбеног захтева (Наша законитост 1966, бр. 6). Овакво схватање доследно je ставу који исти врховни суд заузима у једној старијој одлуци, по којој се одрицање од тужбеног захтева може побијати предлогом за понављање поступка у смислу чл. 381. ЗПП, и то аналогно одредбама чл. 342. ст. 3. ЗПП о побијању пресуде на основу признака због бите повреде одредаба парничног поступка из чл. 381, ст. I—3.1 —3. и због тога што je изјава о одрицању дата у заблуди или под утицајем принуде или преваре (Реш Сл 287/59, од 13. 4. 1959, одлука из евиденције суда). Очигледно je да се Врховни привредни суд и у овој одлуци изјашњава за то да се коначна промена правне снтуације ствара самом изјавом о одрицан>у, а не решекем којим би се констатовало да поступай престаје да тече. У противном се у цитираној одлуци не би говорило о побијању самог одрицања, него о побијању решека ( 10 ). Слично томе, ВС Хрватске заступа у својој одлуци Гж 1096/70, од 23. 4. 1970, схватање да нема места доношеку неке судске одлуке (решења) поводом повлачења тужбе или одрицања од тужбеног захтева. Y тој ситуацији суд нема о чему да одлучује, па нити „да прима на знаке” повлачеке тужбе или одрицаке од тужбеног захтева, jep правне последние ових аката наступају на темељу самог закона, а не тек доношекем судске одлуке (Преглед судске праксе 1970/1). Ова одлука ВС Хрватске говори против наведеног става ВС БиХ већ самим тнм што се у кој изрггчно заступа мишљеке да се поводом одрицака не доноси решеке којим се констатује окончаке парнхще том радком. Ако ce nobe од тога да суд поводом одрицака не доноси решеке о окончаку спора (што заслужује дискусију!) онда би то значило, под претпоставком да се изјава о одрицаку може повући, да би могућност повлачека била временски неограничена, а такав закључак je непрнхватл>ив. Даље, Врховни привредни суд каже да тужилац није овлашћен да повуче поднесак којим je изјавио да повлачи тужбу (бр. Сл 823/57, Гласите Адвокатске коморе АПВ, 1957. бр. 12). Исто тако. Виши привредни суд у Љубљани, у својој одлуци бр. Сл 139/68 —3, од И. 4. 1968, сматра да повлачеке тужбе није могућно опозвати чак ни кад je предузето у заблуди

(io) Супротно схватање, по којем се правна ситуација мења тек решењем, ггронстиче из пресуде ВС Србије, Одел>. НС, бр. Гж. 1357/64, Гласник Адвокатске колюре АПВ, 1965, бр. 4, у којој je речено да се то решење може побијати жалбом због тога што изјава о одрицању има поменуте недостатке. Образложење тог решења ннје убедл>пво зато што се у њс.му каже да тужилачка страна може тражити поништај одрчцања, па следствено томе решење се може напасти жалбом. Y погледу могућности опозивања пре доношења решења, из те одлуке не може се извести неки закључак.