Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

156

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

од извршења уздржан био, казниће се оном казном, ко ja je законом прописана за удјествовано такво злочинство. И зато ће судије, једну исту казну законом одређену имајући како за свршено, тако и за горњим начином покушано злочинство, само ондје, гдје би својство казни тако било, да би се ова и њиме умјеравати, тј. строжије или блажије изрећи могла, и на конац умјеравања оваквог свршено злочинство од покушаног разликовати могло”. Тј. суднја ће моћи да разликује свршено злочинство од покушаног само у том случају ако би својство казне било такво да би се ова на основу њега могла „блажије или строжије изрећи”. Пропис je доста компликован. Према овој дефиницији, дакле, и за свршено и за покушано кривично дело, начелно, судија je имао да досуди исту казну, али je имао могућност када je „својство” казне било такво да се ~строжије или блажије изрећи могла” да „разликује” свршено од покушаног кривичног дела, тј. да у том случају досуди (обавезно) блажу казну за покушај. Што се тиче припремних радњи, за њих се кажњавало само онда када je то било посебно прописано, а понекад се кажњавао и сам договор да се изврши кривично дело или врше кривична дела. Овакво проширивање кривичне одговорности било je характеристично, пре свега, за политична кривична дела, а посебно за издају и бунтовннштво. Чл. 2. Закона о бунтовништву и издаји прописује да се „и сам договор са овдашњим или страним у Србији или изван ње, било заклетвом или без ње са издајничком намером учињен, сматра као издаја”. Независно од горњег прописа из 1855. г., који поставља доста широку одговорност за покушај, пракса, а и неки друти прописи, указују на то да се за покушај кажњавало сако ако су била у питаььу тежа кривична дела. Мада je прописана казна и за покушај била иста као и за свршено кривично дело, редовно се у случају покушаја блаже кажњавало. За покушај се кажњавало и у неких „полицајних преступака” (прекршаја). § 28. Полицијске уредбе (18. V 1850. г.) гласи; „И само покушење полицајног преступљења заслужује казне, ако предузето дјело није од воље самог преступника, него због случајног каквог обстојателства неучињено остало" С 23 ). Мада се овај пропис односи на све, без изузетка, „полицајне преступке”, ипак он није тако широко примењиван, већ се односио само на теже облике ових деликата. 4. Стицај кривичних дела. Међу кривичноправним нормама овог времена, има и таквих којима се прописује начин кажњавања у случају идеалног и реалног стнцаја кривичних дела. Али меЪу њима нема ни једне у којој би била прописана отита правила, већ се одоедбе о стицају, као законској категорији, срећу само у појединим прописима па су отуд важиле само с обзиром на поједина кривична дела. При одмеравању казне у случају стицаја кривичних дела, у овим прописима се прихвата или принцип кумулације ( м ) или принцип асперације ( 25 ).

(23) Уредба о томе како ће полицајне власти с полнцајним преступницима поступати и како ће их оне казнитн („Зборннк закона и уредаба”. књ. V).

(24) § 121 Закона о кажњавању за ћумручка преступленија, од 1850. г. (Т. Живановић Изворн, стр. 226—227, 469).

(25) Тач. 7. Телеграфског закона, од 1855. г. (Исто, стр. 300—301, 470—471).