Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

157

ПРИЛОЗИ

5. Поврат. Поврат у овом раздоблу није регулисан на општи начин, већ се одредбе о поврату такоЬе cpehy само у по j единим актима за поједина кривична дела, и то у виду специјалног поврата. То не значи да судска пракса није знала и за општи поврат. Међутим, формално гледано, само je Полицајна уредба (1850. г.) предвиЬала општи поврат, а третирала га je као отежавајућу и пооштравану околносг, у склону осталих отежавајућнх околности. Чл. 38. ове Уредбе прописује да je „тим тежу казну заслужио што je год чешће и више пута зло учинио”. V погледу одређивања и пооштравања казне у случају поврата, постојале су две специфичности у односу на данаштье право, а и у односу на КЗ из 1860, г. Прва je у томе што се апсолутно одређују висине казни за по j едина кривична дела у случају поврата, а друга се састоји у фиксираном степену пооштравања, независно да ли je казна релативно ьш апсолутно одреЬена. Владало je, скоро стално, начело да се учинилац кривичног дела у поврату два пута више кажгьава него ли примарни учинилац тзв. дуплир, као нпр. у тач. 10. Уредбе о касапницама (1839. г.); „свугда (ће се) каштига дуплирати, колико год пута тај преступ учини” ( 2tì ). У погледу утицаја поврата на врсту и род казне, карактеристично je да je важило правило да се ни врста, a још мање род казне нису могли да промене у случају поврата, сем неких изузетака ( 27 ). Особина кажгьавагьа за поврат била je и у томе да je, иако je врста казне остала иста, у већини случајева учиниоцу у поврату досуђивана као додатак и нека друга врста казне (рецимо; „друга пут казниће се двапут толико и затвором од 1—7”). За вишеструки поврат се, у начелу, строже кажњавало него за обични, с тим што се то, по различитим прописима, чинило на различите начине. Занимљива je и једна пресуда из 1839. г. Суђено je за крађу, али није било доказа да jy je оптужени учинио. Међутим, он je ипак осуђен „јербо je выше пута у младости крађе чинно”. (**). 6. Олакшавајуће и отежавајуће околности. Олакшавајуће и отежавајуће околности при одмеравању казне су сигурно као и пооштравајуће и ублажавајуће и рани je у судској пракси, сходно слободном судском уверењу, узимане у обзир. Koje су све узимане, тешко je рећи, а да ли je ту било неке доследности такоЬе. Но, у овом раздобљу срећемо пропис о отежавајућим и олокшавајућим околностнма који има општи карактер. То су одредбе § 38, ст. 2. и 3. Полициске уредбе (1850. г). Мада се, додуше, овај пропис стриктно не односи на сва кажњива понашања, веђ само на „полицајне преступке”, дејство joj je, када су у питању опште одредбе, било нешто шире. Због њихове занимљивости наводимо их у целини. Тако je ст. 2, § 38. одређено које ће се отежавајуће околности узимати у обзир: обим и квалитет препреке при извршењу кривичног дела; испољена спремност за вршење конкретног кривичног дела; постојање или

(26) „Зборник закона и vpeAa6a”, књ. I. Вид. такође; тач. 4 Уредбе о уредном и тачном издавању и купљењу данка (из 1841., „Зборник закона и урсдаба", кн>. II). Уредба против хватагьа рибе бацањем отрова у воду (1540., „Зборник закона и уредаба”, књ. II): првопрестухшик се кажгьавао са 10 штапова, други пут за исто дело са 25, a трећи пут са 50.

(27) Пример: тач. 6. Допуне уредбе о сечењу шуме од 22. VII 1839. г., из 1845. г„ прописује да ће прекршилац уредбе први пут бити лишен плате I—3 месеца, а други пут лишен звања (дакле, прелази се на другу врсту казне; „Зборник закона и уредаба”, кн>. III).

(28) С. Максимовић пом. дело, стр. 132—133.