Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

158

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

непостојање дужности на неко чинене односно нечињење; висина штете (обим последние); опасност учиниоца дела; обим навођена других лица, а посебно малолетника, на вршење кривичног дела; ,дпто je више учшьеним преступком зла примјера, саблазни и/Ш огорчена меВу људима починио”; „што je више злобе или призме или лукавства у преступљену употребио”; „што je год чешће и више пуха зло учинио, и најпосле што се више честитости од њега као од образованога лица очекивало.” Као олакшавајуће предвиђене су (§ 38, ст. 3) следеће околности: наговор на дело од другог: изазваност; раније понашање и живот; „ако je из бојазносхи, од стра’ или од срамоте скривио”; „ако je зло у првој љутњи и јарости учинио, ако je при преступленију могао и већу ползу имати и већу штету учинити, али се својевољно устегао, па се са мањом користи задовољио, мање je штете учинио, или je јошт и о том сам настојао, да се ова штета гюправи”, добровољно одустајање од дела; пријављиване дела пре наступаньа веће штете; накнада штете пре започинана постника; „ако je без затезања и извијања своју кривицу као и учеснике у овој при испиту открис, и најпосле ако je онда, кад je преступљене учинио, случајно и преко свога обичаја пијан био, да за себе није знао, јер иначе пијанцу и ономе, који се са немаром опнје, да лакше или слободниje зло учини, пијанство казн не умањава” (actiones libere in causa). Kao што се видн, то je комплетан систем ових околности. Оне су таксативно одређене, али су судови у пракси шили и изван них. Y судској пракси, колико смо имали прилике да je упознамо, углавном су се уважавале побројане олакшавајуће околности, али се ишло и изван тога оквира. Тако смо среди још и следеће олакшавајуће околности: опроштај од оштећене стране (и као олакшавајућа, а не само као ослобаВајућа околност); чиненица да je окривљеник самац, морални .лик убијеног („убијени je врло рђавог владана био"); старост и немоћ учиниоца дела („због дубоке старости, малаксана телесног a лишенија вида скоро никакову казну у стану издржати није”), и сл. Што се тиче отежавајућих околности, прак са изгледа у главном није излазила из постављеног оквира. 7. Саучесништво. Саучесништво се, нарочито у вези са инкриминаиијом хајдучије и кривичннх дела против државе, у ово време детаљније разрађује, али се одредбе општег характера срейу релативно касно, тек четрдесетих и педесетих година прошлог века (Закон о бунтовништву, Казнителни законик за поаре и крађе Пре тога срећу се неки посебни прописи који су регулисали конкретно поједине видове саучесништва (код убиства, отмице девојака, разбојништва, хајдучије, и сл.). Y поменутим каснијим прописима овај je институт разраВенији. Тако се правила разлика измеВу појединих видова саучесништва (саизвршилаштво, подстрекаване, помагане). За неуспело подстрекаване се, сем изузетно С 3O ), није ка-

(29) Закон којим се прописују казне и судски поступай за бунтовништво и издајство против државног поретка, 1843. г. („Зборник закона и уредаоа”, књ. II); Казнителни закон за поаре и крађе, 1847. г. („Зборник закона и уредаба”, књ. IV).

(зо) На пример чл. 6. Закона о бунтовништву гласи: „Ко би усмено или писмено друге на издајнпчко дело позивао или подизао, сматраће се такође као издајник и његова казна, ако би што успео, тј. ма једног на то приволео, биће смрт. Ако му то не би пошло за ру • ком, казниће се вечитом робијом".