Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

167

ПРИЛОЗИ

на појединог човека, кнежину или нахију наићи себи ыека пришшгу”. Старешинама и домаћинима се наређује да, при примању слуге преко зиме, пазе да није у питању хајдук, а капетанима „зими у празнике ајдуке да терају”. Истражне радње када je у питању хајдуковање готово да и немају ограшгчења, а повремено су се уводили и преки судови за суђене хајдуцима, „да би се предупредиле крађе и насшьа” и „да би се сигурност личности и имања сачувала, а невал>алци што брже казнити могли”. Пресуде одмах постају изврпше, а „судови ће најкраћи начин процедуре упражнавати”. Y више наврата полиција се упозорава на „коекакве скитнице и неваљале људе”, те разне, зломишљенике, безпосличаре и пангалозе”. б) Отмица девојака, тај стари обнчај, изгледа да се никако није могао да искорени и поред низа прописа који су je, од КараВорђева времена на овамо, озбиљно забрањивали. То нам доказују и нови прописи из овог раздобља а нарочито судска пракса ( 54 ). Прописи се веома критички односе према овој појави. Одре Вују je као „неугодни и незаконнти обичај, кои ни у каквом другом народу не находи се”. Сматрана je доиста озбиљним кривичним делом. То се особито види из Пофторителне заповести (1820.): ни једна девојка док није прошена не сме да оде за момка, а „момак који овакву прими, биће оштро каштигован и на једногодишњу робију у гвожВу осуђен, а свештеник који их венча, биће лишен свештенства”. Након овог, не срећемо неких директних прописа о овом деликту, али се из података о судској пракси види да га je било. И у КЗ из 1860. г., у § 188, инкриминише се, мада нешто уже него раније, отмица девојке. Сигурно не без разлога. ц) Пракса узимагьа „трошка" при удаји девојке такоВе се наставила и након 1815. г., као и злоупотребе овог обичаја. Поновљена наре Вења и забране из 1819. г. и 1820. г. доказују да се раније донети (1818) пропис није поштовао ( и ). Након 1820. г. дуто времена не срећемо правке норме које би се односиле на ову материју, а из података о судској пракси се види да ова појава никад није била сузбијена. Из Решена о пооштрену наредбе против тражења великог дара од младожење, из 1849. г. ( SS ), којим се налаже полицији да „сваком даљом приликом народу неумјеност и противузаконитост обичаја објашњавају”, види се да je тих година потпуно забранено свако узимане „трошка” (у било којем износу) при удаји девојке. 1852. г. доноси се Закон о правилном уценивану девојака при просидби и удадби ( 57 ). Y овом пропису се констатује да родител>и сродници, и поред опомена власти, и даље „не престају своје девојке уценивати, и тако рећи, за новце продавати, чим се достојанство човјека у невести до робства понижава, и светина блаженства тајне брака обесвећава”. Y циљу „одкланана тога рђавога у народу нашем обичаја, и к предохранену спасителне цјелу брака” даје се право женику, који je платно „трошак” да се путем парнице, у року од месец дана од давана

(и) За судску праксу: „Суд општенародни српски", под бр. 87, 772, 5817, 5823, 5824, 5942, 6116, 6224. Б. Перуничић пом. дело, стр. 53 , 69. За прописе; Т. Живановић Извори, стр. 45, 51, 80, 91, 159.

(55) Т. Живановић Извори, стр. 44—45 , 49, 51, 53, (56) „Зборник закона и уредаба”, кн>. V.

(57) „Зборник закона и уредаба", књ. VI.