Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

587

РАДНИ ОДНОС И МЕБУСОБНИ РАДНИ ОДНОСИ

изражава се у једној правној вези радника и организације и у међусобним унутрашњим одкосима чланова радне заједнице. Устав СФРЈ од 1963. год. (чл. 15. и др.), и Основни закон о радним односима од 1965. године и друти законы радној организации као самосталној и самоуправној организацији, дају својство правног лица и носиоца одређених права у погледу средстава у друштвеној својини којима управља, те je она одговорна за своје обавезе друштвеним средствима којима управла. Посебно, да одређени правый однос постоји измећу радника и радне организације (па тиме практично и према радној заједници), види се из оних одредаба Основног закона о радним односима које су говорило о ступагьу радника на рад у радну организацију (чл. 2. и 19), о одлуци радне заједнице којом се прима на рад у радној органицији, о ступању на рад у радну организацију (чл. 24 —25), о престанку рада у радној организации (чл. 100. и сл.), о остваривагьу права радника на рад и по основу рада и о могућности вођења радног спора хтротив радне организације (чл. 124. и сл.). Из свих ових и join других одредаба овог закона, било непосредно или посредно, излазило je да постоји и одреЬен конкретан правый однос између два правна субјекта: радника и радне организације (без обзира да ли je сна само „правый медијум” или не), хтели ми то или не. Отуда, изгледа да се не би могло изједначити административноправно схватање (правые пројекције) радних односа са тезом да суштину радних односа чине односи између радника и радне организаиије, правни односи између два правна субјекта. Суштина радних односа не огледа се само у правној вези радника и радне организације. Ова правна веза je само једна манифестација облшса или форме друштвене организације рада (процеса производие) и укључивања радника у радну заједницу радне организације у механизму друштвеног самоуправљања, која je нужна, али не и једина: много je битнија управо најбитнија чињеница да радни људи, пошто су остварили ту правну везу са организацијом, успостављају као чланови радне заједнице мейусобне односе и самостално утврђују међусобне дужности и права који проистичу из удруженог рада (радни односи), како je то говорио чл. 1. Основног закона о радним односима. Како би се иначе могла друкчије да схвати одредба чл. 19, став 2. Основ ног закона о радним односима по којој je радна заједница имала пуну слободу да сама одлучује о пријему радника у радну организацију. Зар одлука о пријему (чл. 24) није правни акт, који ствара једну правну везу-однос измеЬу радника и радне организације. Међутим, само та правна веза није још и радни однос у условима самоуправљања радних луди на бази ньиховог удруженог рада у радним заједницама радних организација. Нови услови стварају квалитетно нове друштвене односе на основу те правые везе, тј. најамни односи начелно уступају место колективним и самоуправним односима у удруженом раду ( х ). Друштвено самоуправлање je историјски нова институција која

(i) Говорећи о задругарском декрету, нарочито о задружним творницама које су подш-нуте непотпомогнутим напорима неколико смелих руку, Маркс каже: „Вриједност ових великих друштвених експеримената не може се довољно оценнти. Они су делима уместо речима показали да производила на широкој основи и у складу са захтевима мо-