Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

100

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

публичко и покрајинско законодавство. Y том смислу законима покрајинп и република треба: 1. Прописати noj едина васпитне мере и у слове за њихову примену. Y оквиру сваке врете васпитних мера прописаних у савезном закону, законима република и покрајина треба да се регулишу поједине васпитне мере и услови за њихову примену. Број тих мера није ограничен, али оне морају по својој природи бити такве да одговарају евреи одговарајуће врете васпитних мера, како je она поставлена у савезном закону. Y заводских васпитних мера мора се поштовати ограничење да оне по свом трајању не могу бити дуже од 5 година. Ово je свакако најзначајније овлашћење република и покрајина у регулисању ове матер ије, при чему највише треба да доВу до изражаја специфичности појединих република и покрајина, што je и основни аргумент за овакав облик поделене законодавне надлежности. Основано се може очекивати да ће постојећи систем васпитних мера послужити као модел Iгри доношењу републичког и покрајинског законодавства, али у том поступку треба размотрити и могућности за његово поб'олшане. Ако се апстрахују одређене тешкоће на које се наилази у пракси извршења појединих васпитних мера, може се констатовати да постојећа законодавна решена нису у основи довоВепа у сумну. Приговори, истицани претежно у кривичноправној теорији али и у пракси, и предлози за одговарајуће модификације, односили cv се на нека питана везана за поједине васпитне мере. Они би се могли свести на следеће: а) Упућивање у дисшшлински центар може, под условом да постоје добро организовани центри, да представла адекватну меру за одређене случајеве малолетничког криштналитета. Мишлена о нецелисходности ове мере су изузетна, али je често био присутан приговор у погледу неног трајана. То се нарочито односи на боравак за одређени број часова у празничне дане, којн се у пракси р'етко применује, и на непрекидан боравак у центру, коме je изгледа судске пракса више наклонена. Ако овај последни облик мере упућивања у дисциплински центар треба да обухвати одређени институционални третман, онда боравак који се креће у интервалу до 20 дана не пружа веће шансе за озбил>ан рад са малолетником. Практично, мера се само формално извршава. Наведени приговор je у великој мери условлен променама које су се догодиле у пракси неног извршена. Замишлена као један облик „шок-терапије” која треба да се реализује у кратком временском интервалу, ова мера je у пракси добила карактер васпитно-педагошког рада са малолетником. За такав облик рада свакако je потребан и дужи боравак маолетника у центру. С друге стране, васпитне мере сличног карактера које познају друга кривична законодавства, a које су инспиративно утицале при увођену ове мере у наш Кривични законик, дужег су трајана него упућиване у дисщшлински центар. Зато нам се чини оправдании да се при доношену републичког и покрајннског законодавства преиспитају постојећи облици ове васпитне мере, нарочито кад je реч о непрекидном боравку у центру. При томе се мора водиги рачуна да се ова мера по дужини трајана не прнближи заводским васпитним мерама. Можда би максимални рок од два месеца био задоволавајуће решене;