Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

103

ПРИЛОЗИ

чуна о неким проблемима који су се јављали у пракси и идејама изнетим у кривичноправној литератури: а) Заједничко за сва три случаја јесте да се према пунолетном лицу примењује санкција намењена малолетном учиниоцу кривичног дела. Полази се. значн, од ггретпоставке да се и v таквим случајевима сврха кажњавања може остваритн пр имен ом санкцща за малолетнике. Решења прихваћена у Кривичном законику нису у том погледу логичен доследна. Тако, на пример, пунолетном лицу које je извршило кривично дело као старији малолетник не може се изрећи мера појачаног надзора органа старатељства (члан 79и КЗ), а та мера се може изрећи млађем пунолетном лицу (чл. 79ј КЗ). Или, у првом случају се може, ако су испуњени законски услови, изрећи казна малолетничког затвора, док се ова казна не може изрећи млађем пунолетнику. б ) Пунолетном лицу ко je je извршило кривично дело као старији малолетник може се, уколико нису испуњени услови за изрицање малолетничког затвора, од васпитних мера изрећи једино упућивање у вас питно-погшавни дом, ако у време суђења није навршило 21 годину (члан 79и ст. 3 КЗ). Уколико овај услов није испуњен или ако због неких других разлога, није могуће изрећи наведену васпитну меру, кривични поступак против таквог лица се мора обуставити. Тако се долази у ситуашцу да се утврди постојање кривичног дела и учиниоца, а да се поступай обуставља због немогућности изрицања санкције. Оваквом решењу пракса основано став.ъа приговор да je из криминално-политичких разлога целисходније окончати поступак изрицагьем ма какие санкције, нет обуставом. Излаз би могао бити у проширењу регистра васпитних мера које се могу у оваквим случајевима изрећи. в) Примена плана 79и Кривичног законика истакла je у пракси још један проблем који би можда требало решити у кривичном закону. Реч je о одмеравању јединствене казне кад се суди пунолетном лицу за кривична дела извршена у доба старијег малолетства и пунолетства, а суд му je поред малолетничког затвора изрекао казну затвора или строгог затвора. Судови су у оваквим случајевима различите поступали. Неки нису примешивали одредбе о одмеравању казне за кривична дела у стицају, већ су утврђену казну малолетничког затвора узимали као отежавајућу околност при одмеравању казне за кривично дело извршено у доба пунолетства. Y другим случајевима, кад je јединствена казна одмеравана применом одредаба члана 46. Кривичног законика, различите се поступало при оцени која се казна сматра тежом, нарочито у односу затвора и малолетничког затвора. О овоме je Врховни суд Југославије заузео становиште по коме се малолетнички затвор по тежини изједначава са осталим казнама лишења слободе, с тим да се у одређивању јединствене казне као најтежа узима она која je изречена у најдужем трајању. Због неуједначености судске праксе и последица које из тога произилазе по осуђена лица, ово би требало регулисати у одговарајућим одредбама кривичног закона. При оцени која се од изречених казни сматра тежом чини нам се да на релацији малолетнички затвор строги затвор не би требало да буде дилема. Ако се ове казне посматрају по дужини трајања, начину извршења и правним последицама које произ-