Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

185

ДИСКУСИЈА

После усвајања ыовог Устава и одржавања X конгреса СКЈ, питан>е да ли реформисахи високо школство не треба постављати, већ треба изналазити иајадекватније начине како научно-образовни прочее укључити у функцију удруженог рада. Морамо сагледати поље на коме се налазимо и шта смо учинили на овом плану, како би критички превазишли све оно што je ометало да брже и ефикасније остварујемо задатке ко je je друштво поставило пред нас и ко je оно с правом очекује да решимо. Приликом расправљања о овом питакьу, ваља имати у виду сву одговорност високообразовних институција (а и људи који у њима раде) у продесу преображаја нашег друштва, узимајући у обзир сву сложеност обављања васпитно-образовне делатности и њен значај за формирање младе генерације. С обзиром да се проблему реформе односа на факултету може прилазити с различитих становишта, као и да се расправа може водити по одреВеним целинама односа, који у својој укупности чине васпитно-образовни процес, задржао бих се укратко на анализи односа који се успоставл>ају измеВу студената и наставника приликом извоВења наставе. Ако хоћемо високо школство да организујемо на самоуправним основама, а то je смисао промена које педразумева реформа овог ступња школовања, онда се однос наставник-студент мора успоставити на равноправној основи, уз пуно поштовање личности учесника, њиховог угледа, способности и стручних знања. Однос се мора развијати путем диспиплинованог извршавања радних обавеза, избегавајући сваки облик фамилиј арности и уз истовремено инсистирање на правима која су дата његовим субјектима. Свакако да je посао наставника врло одговоран и осетљив, јер од његовог идејног определена и стручног знања, као и од тога с колико Be умешности он то своје знање представити, у велико ј мери зависи како Be студент испувьавати своје обавезе и да ли Be прихватити оно што му се излаже о датой проблему. Научни прилаз једној новој институцији ca становишта теорије и праксе соцнјализма, у велико ј мери Be допринети да она живи, jep je познато да све што je ново у почетку наилази на отпоре и према нему се гаји извесна доза сумње. Y овоме треба видети велику улогу научних радника, а нарочито универзитетских наставника у даљем развоју нашег друштва на новим основама, које су јасно зацртане. Тако, на пример, ми join и данас друштвену својину третирамо кроз три компоненте приватне својине (usus, fractus и abusus), што разуме се никако не одговара суштини ньене улоге у нашем друштву, а найме, да она представља негацију свих видова својине на којима су почивали сви облици експлоатације. Наставшщи се морају трудити да у уџбеницима, монографнјама и разним часописима, а разуме се и живом речи, језиком радничке класе научно образложе и објасне многе промене које се дешавају у нашем систему. Свако сејање неверице према ономе што чинимо, као и недовољно залагање да се то објасни, било из којих разлога, неспојиво je с функцијом школства у нашем друштву. Излагања на високом степену апстракције, осиромашена животним искуством, испуњена фразама, а тек-