Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

196

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУАТЕТА

више него што то љегова снага и моћ просечно радног вредног студента савладава. То су за мене извесна питања која живе и о којима ми треба да разговарамо, ту je мислим проблем не већег броја, мањег, не спајања, не евентуално два часа више или махье, него у чему je структура, да ли смо кроз ту нашу наставу обухватили оно што je ново и нама специфично. И најзад, да кажем још једну ствар. Питање времена. Питање времена je тешко мерити, да ли je то шест месеци, или шест година. Али има један придав који морамо да расчистимо, и ja ћу моје излагање да завршим тиме, прочитаћу један чланак једног економисте који ce данас сматра једним од највећих, бар зато што je повезао социјалну политику са економијом -- господина Галбрајта. који каже, требало би у једном даном момету извршити реорганизацију друштва, да je друшто у кризи, па на питање у ком року сматра да те значајне реформе треба да буду обављене, он каже иако нисам присталица Галбрајта ja га цитирам због тога што je он данас један од најмодернијих људи, вероватно човек који се највише цитира, у осталом у нашој земли су и његове книге преведене, ja сам поборник теза да се свака акција реализује онако брзо колико je то могуће; историја нас je научила да напредујемо не малим тзв. одмереним корацима, већ корацима од 7 мила. Постушьаци желе да већина реформи које предлажу почшьу да се реализују после њихове смрти. На срећу, ja нисам од њих. Праведнија примања, планирање, развој општепотребних јавних служби, помоћ малим предузећнма, све то што он сматра су мере за спасававье савременог капитализма, све те ствари ми изгледају могуће у прве две до четири год!ше. За нега je за крај XX века две до четири године, оно што je некада требало век. Ja нисам поборник временски отегнутих реформи, како би оне изгледале што безболније. Y овом случају случајно се слажем са носподином Галбрајтом. Предраг Радуловић,

студент

Једна афричка пословица гласи: „Када истину кажеш набави брзог коња да би могао побјећи". Ja вечерас нисам набавио коња, али мислим да кажем оно што ce мени чини истинито. По мени није проблем у реформи програма, уџбеника и сл., већ у реформи људи. Некима изгледа није још јасно да реформа нпје ствар појединаца, него свију нас. Посматрајући наше састанке у вези са реформой мени се чини да још има другова који се нису ни одлучили за реформу. И онда je нормално што реформа стоји, што се једни боре за њу, а друга против ње. Слободан сам да кажем да посљедице тога испаштамо ми студента и друшто које очекује стварне стручњаке, a добија нешто што je добрим делом чек без покрића. Желим да кажем да смо послије завршетка студија способни за квиз општег знања, али сутра у радним организацијама нећемо одговрати на квиз опшег знања, већ на постављене