Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

254

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

своје земље у Подунављу, она je морала још једном да преиспита своје дуалистичко уређење засновано на аустро-угарској нагодби од 1867. У Монархији ce тада јавила једна федералистичка струја, чији je долазак на власт побудио у многим словенским крутовима наивну наду у федералистичко преуређење Монархије, у коме ће Словени имати већину, дакле у могућност „Словенске Аустрије” одн. Аустро-Угарске. Марко вић je, реагујући одмах на то, у три своја чшнка у „Раденику” рекао јасно и одлучно; (1) да не треба вероваги у нову, равноправну, словенску, савезну Аустрију, и (2) да би федеративна словенска Аустрија, и кад би се могла остварити, значила назадак у историји аустријских народа, да би то било најгоре решење за све аустријске народе, због врло компликованих међусобних односа и надлежности, због постојања историјских и неисторијских народа у Аустрији, због историјских права на којима се држи немачка и маВарска владавина над аустријским народима, итд. Једино право решенье за народе у Аустрији јесте да се Монархија Хабсбуршка разруши; то ће омогућити Србима, Хрватима, Словенцима, Румунима да се сједине с другом својом браћом који живе ван Аустро-Угарске. У исто време Марковић je опомињао политичаре Хрватске да се махну игре у парламентима (саборима) који се скупљају под круном св. Стевана и који им не доносе ншпта осим понижења, те да се морају борити против тзв. историјских права, а не мирити се с жима. ,Драјње je време писао je Марковић да Срби и Хрвати увиде да њима не треба д ржав а Аусгро-Угараса”, да je за њихов развитак она штетна и да je зато ваља уништити. Старчевићевој странди права, коју je иначе ценно, Марковић je посебно замерао што борбу против Аустрије и за независну хрватску државу заснива на историјском праву Звонимирове круне, а не на слободи и праву човека и народа да сами собом располажу. Посебно о југословенском уједнњењу тј. о стварању заједничке државе југословенских народа Марковић, у стварн, нигде није говорио изречно. Он je (вероватно опет због одређеног потцењивања значаја нациja и националне свести) говорио најчешће о балканској федерацији: покрећући лист „Раденик” 1871. предвиђао je y програму „уједињење балканских народа на бази правог федерализма по народности, тј. да сваки народ образује засебну целину, и да народи измеВу себе образују савезну државу”. У последњем свом значајном раду, у расправи „Социјализам или друштвено питање” писаној само неколико месеци пред смрт, Марковић je говорио о потреби непосредног стварања српско-бугарске федерацнје ко ja би се касније могла прошпрпти у чптаву балканску, па пајзад и у јужнословенску федерацију. „Унутрашњи развитак и спољыи политички услови писао je Марковић 1875. године гоне српски народ да као своју мету ставп: ослобођење и федерацију српско-бугарску, не по народностима но по стварним потребама. А ова федерација може се врло лако раширити у федерацију народа на Балканском полуострву и још даље, ако се узму у рачун наши суседн преко Саве и Дуиава”; та се федерација према Марковићевим идејама не би осннва.'.а „на иачелу народности”, но па лично ј слободи оних који сту-